„Pisac iz senke“ tradicionalno asistira živim autorima, ali ovo je bila godina bukvalnih književnih duhova. Ijan Fleming je objavio još jednu Bond knjigu uz pomoć Sebastijana Foksa, dok je potomak Brema Stokera napisao nastavak „Drakule“, a zaostavština A. A. Milna odobrila je zvanični nastavak „Vinija Pua“.

Osam godina nakon smrti Daglasa Adamsa i sedamnaest od izlaska „pete knjige u neverovatno neprecizno nazvanoj trilogiji ’Autostoperski vodič kroz galaksiju’“, Oin Kolfer, autor serijala „Artemis Faul“, dobio je dozvolu od Zadužbine „Adams“ da napiše roman „Još samo ovo...“, koji je nazvao, klasično adamovski, „petim od tri dela“.

Potrebne su studije u ekonomiji ili književnosti kako bi razumeli privlačnost ovih vaskrsnulih tekstova: uspevaju da popune rupu u budžetu izdavača, kao i u srcima čitalaca (14 miliona u slučaju „Autostoperskog vodiča“). Oni su ipak nezahvalan posao. Specifičan stil proizilazi iz uma i života pojedinca, a tražiti od drugog pisca da nastavi logički je besmisleno, kao da, recimo, naslednici Džordža Besta nađu dečaka na ulicama Belfasta i traže od njega da nastavi Bestovu karijeru.

A opet, u potpunosti pobedivši moj skepticizam prema takvim izletima, Oin Kolfer je postigao najbolju posthumnu imitaciju koju sam čitao. Da je Adamsova porodica pokušala da predstavi ovaj rukopis kao original koji su otkrili u radnom stolu, njihovu prevaru bi bilo teško razotkriti.

U najgorem slučaju, posumnjali bismo da je na tekstu radio nov urednik. Adams je nevoljno pisao i ova poteškoća se ponekad odražavala u ponavljanjima i komplikovanom stilu. Kolferova proza je svežija i jednostavnija, ali je do neverovatnog stepena upio duh Adamsovog humora.

Adams je šestu knjigu učinio težom zato što je uništio većinu poznatih likova na kraju dela „Uglavnom bezopasni“ – uključujući Artura Denta, zbunjenog izbeglicu sa uništene planete Zemlje. Ali uz suptilno korišćenje paralelnih univerzuma, virtuelnih svetova i Adamsovog „pogona beskonačne neverovatnoće“, autor na zameni je bio u mogućnosti da ponovo spoji narativ i likove.

Poput Foksa koji je ostao sličan Flemingu u novom Bondu, Kolfer kreće od originalnog zapleta: Artur se vraća na svoju planetu, ili nešto poput nje, kako bi otkrio da je pod pretnjom uništenja, što je trenutak kada je sve i počelo. Većina imena i vlastitih imenica u knjizi Adamsov su zaštitni znak – Dentov prijatelj Ford Perfekt, svemirski brod Zlatno srce – ali pisac iz senke dodao je neke prikladne izmene, tako da se Fordu pridružuje Hilman Hanter, irski filantrop i egocentrik, koga bi u bilo kojoj fimskoj verziji mogao da igra Bono.

Postoji i mnogo vanzemaljaca, pojašnjenih zabavnim kurzivom u „uputstvima“: „’Got’ fenomen nije ograničen samo na Zemlju... Tubular Zingatularians (ljuskari iz dubokog mora) dovode svoje roditelje do ludila, bukvalno pričajući iz svojih zadnjica.“ A Kolfer koristi priliku da se našali s aspektima planete Zemlje – internetom, video-igrama, političkom korektnosti, Gordonu Remziju – koji nisu bili dostupni kada su se pojavile prve knjige.

Činjenica da se Adamsovo ime i naslov franšize nalaze na koricama knjige koju nije stigao da napiše donosi dodatni, ako ne namerni, podstrek Kolferovim brojnim referencama na slučajnosti u univerzumu i velikim mogućnostima smrti: na jednoj strani, desetine Artura Denta simultano, i glupo, umire u paralelnim univerzumima.

Neka zanovetala iz blogosfere, aspekta galaksije koji nije postojao kada je Adams počeo ovo putovanje, pisca iz senke će bez sumnje nagraditi sitničarenjem i ogorčenjem, ali kao neko ko je kao tinejdžer kupio tu prvu knjigu u broširanom povezu, smatram da je Oin Kolfer postigao savršeno iskalkulisanu adaptaciju: roman koji služi kao prikladna komemoracija, ali takođe ima i sopstveni život.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Miloš Vulikić