Stil pisanja je nenametljiv i prožet empatijom. Vladika ne nastupa sa pozicije autoriteta koji poučava, već kao čovek koji sa čitaocem deli sopstvene dileme i iskustva. Upravo ta iskrenost daje knjizi snagu i čini je bliskom širokom krugu čitalaca. Čitajući „Jedni drugima potrebni“ čitalac stiče utisak da ne čita klasičnu knjigu, već da vodi iskren razgovor sa nekim ko ga razume. Ovo nije delo koje se čita na brzinu – naprotiv, svako poglavlje zaustavlja i podstiče na razmišljanje o sopstvenom odnosu prema ljudima i svetu oko nas.

Mene lično posebno je dotakla ideja da čovek ne može biti sam sebi dovoljan. U vremenu u kojem se često ističu individualizam i lični uspeh, vladika Grigorije nas podseća da smo, bez obzira na sve razlike i slabosti, jedni drugima neophodni. Ta poruka je jednostavna, ali snažna, i izaziva potrebu da se preispitamo koliko smo spremni da razumemo i prihvatimo druge.

Kada u Crkvi čujemo reči: „Sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“, često ne zastanemo da se zapitamo šta one zaista znače u našem svakodnevnom životu. Nije teško predati Bogu ono što je lepo i uređeno u nama, ali mnogo je teže predati Mu svoju slabost, svoje strahove i – što je možda najteže – drugog čoveka. U knjizi „Jedni drugima potrebni“ vladika Grigorije nas upravo na to podseća: da čovek nije stvoren da živi sam, niti da se spasava sam. Drugi čovek nije prepreka našem spasenju, već njegov put. Ne možemo reći da smo sebe predali Hristu ako istovremeno odbijamo, osuđujemo ili zanemarujemo one koji su pored nas. Kada Crkva kaže „jedni druge“, ona nas poziva da predamo Bogu i naše odnose: naše porodice, naše bližnje, ali i one koji nam nisu bliski, koji nas povređuju ili koje ne razumemo. Predati drugoga Hristu ne znači odreći ga se, već prestati da ga držimo u svojim rukama – u osudi, u gnevu, u očekivanjima – i poveriti ga Ljubavi koja je veća od naše.

Vladika Grigorije piše jednostavno i iskreno, kao čovek koji i sam traži odgovore. Upravo ta iskrenost nas podseća da je predavanje Bogu proces, a ne trenutak. Mi sebe i jedni druge ne predajemo Hristu jednom zauvek, već iznova – svaki put kada biramo razumevanje umesto osude, tišinu umesto grube reči i saosećanje umesto ravnodušnosti.

I na kraju, kada kažemo „sav život svoj“, mi predajemo i radost i bol, i uspeh i neuspeh, i veru i sumnju. Zato nas Hristos ne spasava pojedinačno, već kao zajednicu. Hristu ne predajemo nešto apstraktno, već našu svakodnevicu – predajemo Mu život koji je, hteli mi to ili ne, uvek povezan sa životima drugih ljudi. Kako je u knjizi naglašeno, naš život nije zbir pojedinačnih trenutaka, već mreža susreta. Jer Sveto pismo nas uči da čovek nije stvoren za samoću. Još u Knjizi Postanja Gospod kaže: „Nije dobro da je čovek sam“ (Post 2,18).

Ovim rečima otkriva se duboka istina: čovek je stvoren za odnos, za susret. Upravo o tome vladika Grigorije govori kada kaže da čovek najčešće strada ne zato što je sam, već zato što je prekinuo vezu sa drugim. Samoća nije odsustvo ljudi, već odsustvo odnosa. Apostol Pavle nas podseća: „Nosite bremena jedni drugih, i tako ćete ispuniti zakon Hristov“ (Gal 6,2). Predati „jedni druge“ Hristu znači poneti breme drugog, a ne odreći ga se; znači moliti se za njega, čak i onda kada nas povređuje; znači verovati da je Hristos prisutan i u onome koga ne razumemo. Sam Gospod nas uči da odnos prema drugom čoveku nije sporedan, već presudan za naš odnos sa Bogom: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom“ (Jn 13,35).

Zato je ova liturgijska prozba poziv da iznova i iznova učimo da se ne spasavamo sami, već zajedno; da jedni druge ne posmatramo kao teret, već kao dar; i da ceo svoj život – sa svim njegovim radostima i bolima – predajemo Hristu Bogu. Vladika Grigorije upravo tu istinu naglašava kada kaže da drugi čovek nije teret koji nam smeta na putu spasenja, već dar kroz koji nas Bog oblikuje.

Imamo ovde još jednu zanimljivu misao, a to je da nas Bog često ne susreće tamo gde smo jaki, već tamo gde smo ranjivi – upravo u odnosu sa drugim čovekom. To je mesto gde se učimo strpljenju, praštanju i ljubavi. Zato ova liturgijska prozba postaje ispovedanje vere da nas Hristos spasava u zajednici. On nas sabira kao Telo, u kojem smo, kako kaže apostol Pavle, „jedno drugome udovi“ (Rim 12,5). I upravo u tom svetlu razumemo poruku ove knjige: nismo pozvani da budemo savršeni, već da budemo prisutni jedni za druge. Jer tek kada prihvatimo da smo jedni drugima potrebni, možemo istinski reći: „Sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“.

U ranijim knjigama, možemo reći, u fokusu je često unutrašnji čovek – njegova borba sa strahom, grehom, usamljenošću i Bogom. U knjizi „Jedni drugima potrebni“ taj fokus se pomera ka odnosu. Čovek više nije posmatran samo kao pojedinac koji traži Boga, već kao biće koje Boga pronalazi kroz drugog čoveka. Ako su ranije knjige postavljale pitanje „Ko sam ja pred Bogom?“, ova knjiga pita: „Ko sam ja bez drugog?“

U ranijim knjigama vera je često predstavljena kao lični put, borba i dijalog sa Bogom. U ovoj knjizi taj put dobija jasniji liturgijski i crkveni okvir i samim tim je zrelija. Spasenje se ne doživljava kao individualni podvig, već kao zajednički hod.

„Jedni drugima potrebni“ snažno odjekuje jevanđelskom i apostolskom istinom da smo „jedno telo“, i da se Hristos otkriva upravo u zajednici. To je prirodni nastavak ranijih tema, ali sa jasnijim naglaskom na Crkvu kao prostor tog odnosa.

U vremenu pojačane otuđenosti i samodovoljnosti, zatim veoma brzog tehnološkog razvoja koji nam potpomaže u ovoj otuđenosti jednih od drugih, knjiga sa ovom temom je veoma potrebna, odnosno neophodna.

Autor: Jerej Zoran Aleksić
Izvor: eparhija-nemacka.com