O knjigama kao što je „Jedna od nas“ nije nimalo lako govoriti. Radi se o besprekorno napisanom remek-delu novinarskog zanata, iza koga stoji ozbiljan istraživački rad autorke Osne Sejerštad. Ipak, tema kojom se bavi je mučna: 22. jula 2011. godine, u eksploziji bombe i napadu vatrenim oružjem stradalo je 77 Norvežana. Većina žrtava bili su tinejdžeri. Čitajući knjigu, sve vreme sam se pitao zašto nastavljam. Ovo dvoumljenje je u mojoj glavi preraslo u šire filozofsko pitanje: da li bi trebalo čitati – i preporučivati drugima – odlične knjige koje se bave užasnim ličnostima i događajima?

U tom kontekstu, knjigu ove norveške novinarke uporedio bih sa glomaznim epom „Dželatova pesma“ Normana Majlera. Majlerova knjiga baca svetlo na slučaj ubice Garija Gilmora, prvog čoveka koji je pogubljen nakon što je Vrhovni sud SAD 1977. godine ponovo ozakonio praksu izvršenja smrtne kazne. Poznati pisac nas na više od hiljadu strana upoznaje sa najsitnijim detaljima priče i troši silno vreme na analizu psihe jednog ništavnog sociopate. Kada sam završio sa čitanjem, bio sam iscrpljen. Bilo je to zaista uzbudljivo čitalačko iskustvo posle koga sam osetio potrebu da dušu operem varikinom.

Isto osećanje vratilo mi se posle čitanja knjige „Jedna od nas“.

Sejerštad pripovedanje počinje in medias res, usred ubičinog krvavog pohoda na ostrvu Utoja, i odmah nam daje do znanja koliko važnu ulogu će u ostvarenju njene književne zamisli igrati detalji:

„Smireno je hodao kroz živicu. Čizme su gazile duboko, kršeći pred sobom plave zvončiće, detelinu i žute zvezdane. Zapucketaše osušene grančice na zemlji.

„Koža mu je bleda i oznojena, oči svetle. Istanjene pramenove začešljao je da prikrije začetak gubitka kose. Krv mu je bila zasićena kofeinom, efedrinom i aspirinom.“

„Već je ubio dvadeset dvoje ljudi na ostrvu.“

Sledi skok unazad, sve do dana rođenja Andersa Brejvika. Ako mislite da sam se šalio kada su u pitanju detalji, upozoravam vas da je rođenju ovog monstruma Sejerštad posvetila čitave dve stranice svoje knjige. Ona nas zatim upoznaje sa njegovim problematičnim životnim putem, pri čemu joj uspeva da komponuje zapanjujuće detaljan portret jednog poremećenog uma. Upravo to je deo koji ovo delo čini dobrom knjigom koju ne želite da čitate.

Eksplozija bombe i masakr na Utoji su opisani zastrašujuće plastično. Zatim na red dolazi suđenje. Oni koji nisu najbolje upoznati sa ovim užasnim incidentom i procesom koji je usledio, primetiće da Sejerštad izostavlja izvesne detalje koji bi im pomogli da sklope potpuniju sliku o celom slučaju. Razlog najverovatnije leži u činjenici da je autorka svoje delo namenila norveškoj čitalačkoj publici, kojoj je cela priča vrlo dobro poznata.

Pošto se „Jedna od nas“ ubraja u dela kriminalističko-dokumentarnog žanra, smatram da bi bilo važno nekoliko redova posvetiti problemu eksploatacije. Piscima se, naime, u poslednje vreme često prebacuje da pišući o užasnim zločinima koriste tuđu nesreću radi ostvarivanja profita. Osne Sejerštad se potrudila da čitaocima objasni kako je prilikom intervjua – naročito kada je reč o ubistvima dece – porodicama žrtava davala priliku da odluče da li će se ime njihovog deteta pojaviti na stranicama knjige. Osim toga, ona dosta prostora posvećuje pričama petoro dece, koja bi trebalo da su reprezententi svih žrtava na ostrvu. Brejvikova mračna priča dominira knjigom, ali za to ne možemo kriviti autorku, naročito ako je uporedimo sa Mejlerom koji na hiljadu strana žrtvama nije posvetio ni slovo.

„Jedna od nas“ nam otvara vrata sveta u kome ne želimo da boravimo. Autorka zna da ovu  tragičnu, nasilnu priču ne sme završiti banalnostima. U njenoj knjizi nema „otkrovenja“ koja bi nam objasnila Brejvikove čudovišne postupke i naučila nas kako da se ponašamo u budućnosti. Nema lažnog iskupljenja ni otrcanih fraza o „nadi“ koju bi trebalo tražiti u besmislenoj smrti nadarene dece. Knjiga je dovoljno realna da kaže: ovo je svet u kome živimo. On je i tužan i lep, i najčešće nije fer.

Izvor: goodreads.com
Prevod: Jelena Tanasković