Nastavnica me gleda, a ja spuštam pogled, ne mogu da izdržim njen. Prođe me jeza dok se pitam: „Da nisam ja nasilnik?“

Alesandro živi u Palermu.

Ide u sedmi razred, kao ponavljač, otac mu je u zatvoru, majka se brine o troje dece.

Alesandro se oseća kao glava porodice i misli da biti cenjen znači nikada ne oboriti glavu.

Ne sluša nastavnike, niti prati lekcije, ruga se drugovima iz razreda, ništa ga ne zanima, jer se ne brine ni o čemu drugom osim o sebi samom.

Alesandro je nasilnik u razredu, onaj kojeg se svi plaše jer se dokazuje kroz pretnje i šamare.

A ipak, Alesandro veruje da je i on sam pomalo žrtva nastavnika koji mu traže da bude dobar, dok on, budući već veliki, ne može da gubi vreme sa njima.

Nova nastavnica italijanskog će biti ta koja će celom razredu objasniti šta je bulizam i kako se protiv njega bori.

Knjiga „Ja, nasilnik“, inspirisana istinitom pričom, dobra je i korisna.

Priča u njoj sadržana se može uspešno koristiti u školama da bi se govorilo o bulizmu, naročito u „teškim“ razredima.

Upravo tako, ova knjiga ne štedi nikoga, i ne pokušava da ublaži činjenice: Alesandro se ponaša tačno onako kako bi se i očekivalo od jednog nasilnika.

Isto tako, njegovi drugovi, koji iz straha ili iz solidarnosti ne rade ništa, ali sve prihvataju, nisu manje verodostojni.

Poruka knjige je veoma jasna – ne treba da se plašiti nasilnika:

Na kraju, treba „raskrinkati“ nasilnika. Kako? Treba mu pokazati da je dobrodošao u društvu iako nije arogantan; da je prihvaćen onakav kakav jeste, a ne kako bi hteo da se predstavi; ohrabriti ga da pokaže svoje pravo lice; pružiti mu drugi obraz; voleti ga; zagrliti ga; „tu smo, ako ti nešto zatreba“, to ga treba naterati da shvati, „nisi odbačen“, „nisi uvek ti za sve kriv“. Eto, tako se raskrinkava nasilnik. Zato što, verovali ili ne, njegova agresivnost potiče od nesigurnosti.

Pamet u glavu!

Izvor: zebuk.it