Beščašće je podmukao čin, koji definitivno mrlja ugled određene osobe. Postoje likovi koji su ušli u istoriju ne zbog svojih herojskih ili velikodušnih dela, nego zahvaljujući sopstvenoj odbojnosti ili po tome što su negativno uticali na istorijska zbivanja. Ova knjiga Horhea Luisa Borhesa predstavlja zbir deskriptivnih biografija i anegdota o ljudima bez časti, između ostalog o Biliju Kidu (kradljivac životinja), Udovici Čing (gusarka) i Hakimu od Merva (lažni prorok). Ove osobe su portretisane na objektivan način, bez apologija i prekomerne sprdnje. Duh tekstova nije toliko pripovedački koliko – maltene – novinarski, uz lake nanose podataka koji nas podstiču da istražujemo mnogo više od onoga što je napisano.

Zabeleške (da ih tako nazovemo) sadržane u knjizi, zasnovane su na događajima iz prošlosti, kojima autor dodaje izvesnu dozu fikcije što ni najmanje ne menja istorijsku evaluaciju likova. Međutim – a s obzirom na to da je Borhes veliki majstor kratke priče – zabeleške možemo razumeti kao visoko razrađene, dobro napisane i savršeno konstruisane pripovesti. Znamo da je autor više voleo da piše dobro dokumentovane i nebrojeno puta pregledane priče umesto da stvara ogromne spise šarolike prirode, u kojima bismo mogli naći i tačne i pogrešne momente. Stil je elegantan i izveden s mudrošću, zasnovan na tački gledišta iz trećeg lica (drugačije ne bi ni moglo). Ukoliko postoji autor u koga bismo se mogli pouzdati da nikada nije sebi dopuštao proizvoljnosti, onda je to Borhes.

Najbolje priče u knjizi mogle bi biti Svirepi otkupitelj Lazarus Morel (koja govori o propalom trgovcu ljudskim robljem u Misisipiju u devetnaestom veku) i Hakim, maskirani bojadžija iz Merva (u kojoj se prenosi anegdota kojom se popularni severnoirački prorok svodi na pukog brbljivog uličnog preprodavca). Što se ostalih tiče, posebno zanimljiva je Neverovatni prevarant Tom Kastro (koja nam priča o naivnom i dobrostivom liku, marioneti prepredene delinkventkinje u službi jedne još gore osobe). Zapravo, pojedini od ovih činova beščašća upućuju na vrline više nego na zloguke marifetluke. Takav je slučaj u odličnoj priči Neučtivi ceremonijal-majstor Kocuke no Suke, koja govori o pobuni do koje je došlo u feudalnom Japanu i nudi primer samurajskog kodeksa časti. Uprkos pak prisustvu bezdušnog adolescenta Bilija Kida i gangstera Monka Istmena, ako neko u ovoj knjizi traži nešto slično detektivskoj prozi, mogao bi da se razočara.

Delo se izvorno sastojalo iz sedam priča ali mu je s vremenom dodavan nov materijal; na primer, duža pripovetka pod naslovom Čovek s ružičastog ugla, koja govori o tuči među „kumčićima“ (konfliktnim plesačima sa Rija Plate), čiji žargon predstavlja jak kontrast jeziku ostatka knjige. Pridodat je i odeljak I tako dalje, koji se sastoji od šest mikropriča što, u trenucima sopstvenog najsloženijeg stila, najviše liče na poznija Borhesova dela.

Klasični borhesovski period počinje „Sveopštom istorijom beščašća“. (Neko je nazvao ovu knjigu i pretečom latinoameričkog magijskog realizma.) Ovo delo može se čitati kao uvod u borhesovski svet ali i kao izvrsno napisana zbirka istorijskih priča. Povesno-novinarski dug čini je manje komplikovanom knjigom od drugih njegovih zbirki kratke proze poput „Alefa“ i „Fikcija“. Ovo ne znači da čitanje „Sveopšte istorije beščašća“ može biti prebrzo, s obzirom na to da će čitalac poželeti da sučeli neizbrojne podatke sa navedenim referencama. Bez preterisanja mogu da ustvrdim da jedna Borhesova kratka priča može da sadrži više informacija nego roman drugih autora.

Autor: Giljermo Kastro
Izvor: miencuentroconlaliteratura.wordpress.com
Prevod: Igor Marojević