Prikaz knjige „Hamnet“ autorke Megi O’Farel: tragična priča o sinu učitelja latinskog jezika
Godine 1596, Šekspirov jedanaestogodišnji sin Hamnet umro je u gradu Stratfordu. Otprilike četiri godine kasnije, Vilijam Šekspir piše jedno od svojih najboljih, a ako ne i najbolje delo, čiji glavni lik nosi ime slično onome koje je imao njegov sin. Skoro četiri veka kasnije, autorka Megi O’Farel u školi je čitala „Hamleta“ i učila o Šekspiru i njegovom sinu Hamnetu, koji se samo u nekoliko rečenica pominje u biografiji svog oca. Znatiželja koja se probudila u njoj pre trideset godina, prerasla je u njen najbolji roman – preispitivanje Hamnetove smrti i posledica koje je to ostavilo na njegovu porodicu.
Iako knjiga počinje sa pričom o Hamnetu, naslov može da vas zavara. Glavni junak romana jeste njegova majka, koju autorka naziva Agnes. Svako ime u knjizi ima svoje značenje. Kada Agnes na letku za predstavu vidi ime svog sina, oseća kao da ga ponovo gubi. Međutim, najpoznatiji lik u romanu nema ime, već ga autorka zove „muž“, „otac“, „učitelj latinskog“ i u romanu jako malo ima njegovog dijaloga. Autorka je namerno odlučila da ne pominje ime ovog lika, zbog težine koje ono nosi. Čak se i ime grada Stratforda retko javlja. Umesto toga, autorka koristi nazive ulica i kuća kada priča o mestu gde se radnja odvija.
Zbog svega ovoga, lakše se fokusirate na svakog lika, porodičan život i porodicu. U njihovom gradu Agnes je ta koja je poznata po tome što je nekonvencionalna, slobodoumna i nadarena travarka, za koju se priča da poseduje i druge čudne talente. Agnesin lik inspirisan je likom žene iz engleskog folklora: „Nekada je u ovim predelima postojala priča o devojci koja je živela na ivici šume“. Vraća nas u prošlost i govori o vezi između ljudi i pejzaža..
„U priči se pominju bića koja liče na ljude. Zvali su ih stanovnici drveća. Mogli su da šetaju i razgovaraju, ali nikada nisu izlazili iz šume, čitav život živeli su među lišćem i granjem drveća, u tami i vlazi šume.“
Agnes je u očima svojih suseda mitsko stvorenje. Posmatraju je sa dozom divljenja, ali i sa dozom opreza. Kada ju je mladi učitelj latinskog, angažovan da njenu polubraću podučava jeziku, prvi put video kroz prozor učionice, kako iz šume izlazi sa pticom kliktavcem na ruci, pomislio je da je dečak.
Autorka suptilno ubacuje „šekspirovske“ teme, a to čini stvarajući nejasne linije između polova i opisujući afinitete dečaka i devojčice blizanaca. Hamnet i njegova sestra imaju trik kojim zavaravaju ljude – menjaju mesta i zamenjuju odeću, navodeći druge da pomisle da je Hamnet njegova sestra i obrnuto. Ovo nije prva knjiga na temu istorijske fikcije koju je O’Farelova napisala. Godine 2006. objavila je roman pod nazivom „Kako je nestajala Esmi Lenoks“, čija se radnja delom odvijala 1930-ih, ali ovaj roman se potpuno razlikuje od svega što je ranije napisala.
Iako ne koristi stil pisanja koji se koristio u 16. veku, u ovom romanu se služi sažetom prozom sa dozom mašte, zbog čega lakše možemo da zamislimo svet koji u isto vreme deluje i opipljivo i nestvarno, kao granica između prirodnog i natpriodnog. Na svakoj stranici se vidi koliko je ovu temu detaljno istražila. Svako ko je posetio Šekspirovo rodno mesto, u ovoj knjizi prepoznaće opise njegovog doma, ali pored toga, autorka detaljno opisuje kuću, miris radionice, vrućinu i vrevu kuhinje, fizičke napore koje je bilo potrebno uložiti u gajenje bašte i ceđenje veša.
Tema ove knjige jeste tuga i načini na koje ljudi uspeju da je prežive. Scena u kojoj Agnes kupa mrtvo telo svoga sina veoma je potresna (dečakovo telo mora se što brže sahraniti, zbog straha od širenja kuge – aspekt priče koji je slučajno postao relevantan). Vidi se velika nežnost između Agnes i njenog muža, čiji je brak pretrpeo toliku razdvojenost. „Kao da je njenoj majci potreban London i sve ono što on tamo radi, mora da strese sa sebe, kako bi ga ona primila nazad“, primetila je Džudit.
Ova knjiga je dokaz da uvek postoje nove priče koje se mogu ispričati o već dobro poznatim istorijskim ličnostima. Takođe, vidimo da je O’Farelova sjajana i svestrana autorka, koja ima duboko razumevanje za ljudske odnose, a tu osobinu je imao i jedan učitelj latinskog jezika iz Stratforda.
Autor: Stefani Merit
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
Iako knjiga počinje sa pričom o Hamnetu, naslov može da vas zavara. Glavni junak romana jeste njegova majka, koju autorka naziva Agnes. Svako ime u knjizi ima svoje značenje. Kada Agnes na letku za predstavu vidi ime svog sina, oseća kao da ga ponovo gubi. Međutim, najpoznatiji lik u romanu nema ime, već ga autorka zove „muž“, „otac“, „učitelj latinskog“ i u romanu jako malo ima njegovog dijaloga. Autorka je namerno odlučila da ne pominje ime ovog lika, zbog težine koje ono nosi. Čak se i ime grada Stratforda retko javlja. Umesto toga, autorka koristi nazive ulica i kuća kada priča o mestu gde se radnja odvija.
Zbog svega ovoga, lakše se fokusirate na svakog lika, porodičan život i porodicu. U njihovom gradu Agnes je ta koja je poznata po tome što je nekonvencionalna, slobodoumna i nadarena travarka, za koju se priča da poseduje i druge čudne talente. Agnesin lik inspirisan je likom žene iz engleskog folklora: „Nekada je u ovim predelima postojala priča o devojci koja je živela na ivici šume“. Vraća nas u prošlost i govori o vezi između ljudi i pejzaža..
„U priči se pominju bića koja liče na ljude. Zvali su ih stanovnici drveća. Mogli su da šetaju i razgovaraju, ali nikada nisu izlazili iz šume, čitav život živeli su među lišćem i granjem drveća, u tami i vlazi šume.“
Agnes je u očima svojih suseda mitsko stvorenje. Posmatraju je sa dozom divljenja, ali i sa dozom opreza. Kada ju je mladi učitelj latinskog, angažovan da njenu polubraću podučava jeziku, prvi put video kroz prozor učionice, kako iz šume izlazi sa pticom kliktavcem na ruci, pomislio je da je dečak.
Autorka suptilno ubacuje „šekspirovske“ teme, a to čini stvarajući nejasne linije između polova i opisujući afinitete dečaka i devojčice blizanaca. Hamnet i njegova sestra imaju trik kojim zavaravaju ljude – menjaju mesta i zamenjuju odeću, navodeći druge da pomisle da je Hamnet njegova sestra i obrnuto. Ovo nije prva knjiga na temu istorijske fikcije koju je O’Farelova napisala. Godine 2006. objavila je roman pod nazivom „Kako je nestajala Esmi Lenoks“, čija se radnja delom odvijala 1930-ih, ali ovaj roman se potpuno razlikuje od svega što je ranije napisala.
Iako ne koristi stil pisanja koji se koristio u 16. veku, u ovom romanu se služi sažetom prozom sa dozom mašte, zbog čega lakše možemo da zamislimo svet koji u isto vreme deluje i opipljivo i nestvarno, kao granica između prirodnog i natpriodnog. Na svakoj stranici se vidi koliko je ovu temu detaljno istražila. Svako ko je posetio Šekspirovo rodno mesto, u ovoj knjizi prepoznaće opise njegovog doma, ali pored toga, autorka detaljno opisuje kuću, miris radionice, vrućinu i vrevu kuhinje, fizičke napore koje je bilo potrebno uložiti u gajenje bašte i ceđenje veša.
Tema ove knjige jeste tuga i načini na koje ljudi uspeju da je prežive. Scena u kojoj Agnes kupa mrtvo telo svoga sina veoma je potresna (dečakovo telo mora se što brže sahraniti, zbog straha od širenja kuge – aspekt priče koji je slučajno postao relevantan). Vidi se velika nežnost između Agnes i njenog muža, čiji je brak pretrpeo toliku razdvojenost. „Kao da je njenoj majci potreban London i sve ono što on tamo radi, mora da strese sa sebe, kako bi ga ona primila nazad“, primetila je Džudit.
Ova knjiga je dokaz da uvek postoje nove priče koje se mogu ispričati o već dobro poznatim istorijskim ličnostima. Takođe, vidimo da je O’Farelova sjajana i svestrana autorka, koja ima duboko razumevanje za ljudske odnose, a tu osobinu je imao i jedan učitelj latinskog jezika iz Stratforda.
Autor: Stefani Merit
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
