Ovde zapravo ne preovladavaju naučne činjenice i podaci – ukoliko je to ono što želite, bolje potražite drugu knjigu, ali ako niste preterano upoznati sa genetikom, znajte da vam ništa neće biti teško da ispratite. Ova knjiga vas neće zatrpati objašnjenjima o tome kako geni funkcionišu, već odgovara na ova pitanja o tome šta geni podrazumevaju, do kakvih rezultata mogu da dovedu i kako im treba pristupiti. (Mecl je autor i fikcije, pa u nekim poglavljima preovlađuje priajtan pripovedački ton, naročito kada govori o vantelesnoj oplodnji i potencijalu koji leži u modifikovanju embriona zarad zdravijeg potomstva. Sve to čini čitanje beskrajno zanimljivijim i ugodnijim.)

Takođe ćete primetiti da Džejmi Mecl verovatno više zagovara stranu koja podržava manipulaciju genima, nasuprot onoj koja bi je zabranila, ali na vrlo oprezan način: autor se ne oslanja na entuzijazam i glamur – uz svaki „dobar zaključak“ koji navede, navodi i negativne strane (ili potencijalno negativne strane, s obzirom na to da mnogi pristupi još uvek nisu testirani, tako da još uvek nemamo predstavu o tome kako će ljudi reagovati kada im bude predočen izbor). Iskreno, premda se transhumanista u meni raduje mnogim potencijalnim ishodima, cinik u meni je isto tako ubeđen da će čovečanstvo u globalu, kao i kod mnogih drugih stvari, skrenuti sa pravog puta i izopačiti svaki od njih. Ali trebalo bi da gajimo nadu, zar ne?

Knjiga „Hakovanje Darvina“ razmatra terapeutski potencijal genetičke intervencije. Pomoću dostupnih tehnika kao što je CRISPR-Cas9, već smo u mogućnosti da odstranimo genetski materijal koji bi prouzrokovao genetska oboljenja, iako nije uspešno na ljudskim embrionima, jer su rezultati dobri „u 60% slučajeva“, ali ne dostižu uspeh „u 95% slučajeva“. Što navodi na oprez, i to sa razlogom. Postoji nešto zastrašujuće i uzvišeno (u filozofskom i bukvalnom smislu reči) u svim ovim razvojnim tehnologijama, zato što kada ih preispitujemo, suočavamo se sa činjenicom da je čovek samo genetski kod; a kod se može hakovati i modifikovati, što može biti i dobro i loše po ljudski rod.

Dobro po nas je sledeće: ako bismo imali priliku da sprečimo razvoj embriona sa genima koji bi uzrokovali Alchajmerovu ili Hantingtonovu bolest, na primer, da li bi trebalo da je iskoristimo i sprečimo buduće patnje? Ako bismo mogli da uzgajamo useve koji daju plodove sa više hranljivih materija (na pamet mi pada zlatni pirinač, koji se i pominje u knjizi), da li bi trebalo to da iskoristimo kako bi ljudi koji umiru od neuhranjenosti imali šansu da prežive? I ako bismo bili u prilici da svojoj budućoj deci podarimo bolje zdravlje i veću snagu u globalu, bolje šanse za budućnost zahvaljujući određenim sposobnostima, ne bismo li želeli da im to pružimo? Ali moguće je da stvari krenu i lošim tokom: ko bi mogao da tvrdi da neće sve pasti u sunovrat (setimo se eugeničkog pokreta s početka 20. veka), dovesti do manjka raznolikosti (što nije dobro), do toga da svi priželjkuju isti tip deteta – ili, što je možda alarmantnije, do većeg razdora između onih koji mogu da priušte „poboljšanje“ svog potomstva i onih koji to ne mogu, što bi dovelo do stvaranja klase „superljudi“ koji će biti iznad ostalih?

Knjiga razmatra ove aspekte, kao i mnoge druge, uključujući osvrt jednog od glavnih religijskih učenja na ovu problematiku (iznenadićete se koje) i pristupe i zamke koje celo čovečanstvo mora uzeti u obzir. U njoj se ne kriju odgovori na sva pitanja – daleko od toga. Ali vam daje dosta toga o čemu možete da promišljate. I premda je možda previše optimistična (opet naglašavam da imajući u vidu kakav je svet danas, ne verujem da će ljudski rod moći da izbegne stvaranje najgorih društava koja će se zasnivati na još većoj nejednakosti, ovoga puta – još pre nego što se embrion nađe u materici), ova knjiga predstavlja veoma zanimljiv početak diskusije na temu genetskog inženjeringa.

Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković