Artur Konan Dojl je ustvrdio da će se, ako stotinu godina nakon smrti bude upamćen samo po tome što je stvorio Šerloka Holmsa, njegov život ispostaviti kao promašen. Ta rečenica mi je pala na pamet kada sam pročitala ovu. jednako iznenađujuću Gabrijela Garsije Markesa: „Ne želim da se me sećaju po ‘Sto godina samoće’, ni po Nobelovoj nagradi, nego po mom novinarskom radu’.“

Već vidite da su ovi veliki pisci odbili – ili, barem, stavili u drugi plan – ono što smo mi, ostatak običnih smrtnika s književnim težnjama, smatrali najvećim postignućima: izumeti nezaboravan književni lik, napisati knjigu koja će postati klasik, primiti najprestižniju književnu nagradu. Ne sećam se da li je Konan Dojl konkretizovao po čemu je želeo da bude upamćen, ali Garsija Markes je to učinio upravo u citiranoj rečenici. I upravo je njegovo manje popularno lice, novinarsko, ono o čemu ću pričati danas jer se ono pokazuje u „Skandalu veka“, izboru članaka Garsije Markesa.

„Skandal veka“ sadrži pedeset tekstova koje je Gabrijel Garsija Markes objavljivao u raznim medijima sa kojima je sarađivao između pedesetih i osamdesetih godina dvadesetog stoleća (Glasnik Barankilje, Posmatrač i Alternativa iz Bogote; karakaški Trenutak; Časopis Kuće dveju Amerika iz Havane; madridski El Pais…). U prvim člancima vidimo mladog boema koji piše u opuštenom i šaljivom stilu a, što više prolaze godine, opažamo njegovu evoluciju do analitičnog i angažovanog stila u razdoblju u kojem je bio putujući dopisnik iz zapadne i istočne Evrope, sve do refleksivnijeg u njegovim poslednjim tekstovima, naročito u vezi sa svime što se na bilo koji način tiče književnosti i njegovih ličnih iskustava. U hronikama, člancima i kolumnama iz „Skandala veka“ pažnju najviše privlači to što je stil Garsije Markesa oduvek književni, do mere u kojoj ne znamo kad je u njima prepričavao stvarne događaje a kada izmišljao, s obzirom na to da se relaksirao unoseći u izraz preterivanja i poeziju, jednako kao što je radio u svojim romanima.

Mi, obožavaoci Garsija Markesovih narativa uživamo prepoznajući u pojedinima od ovih stvarnih događaja jezgro knjiga i priča koje će pisati kasnije, kao ono o ugrizu besnog psa ili ženi kojoj je bilo neophodno da poziva telefonom dok nije završila na psihijatrijskoj klinici. Međutim, „Skandal veka“ otkriva nam i književne anegdote: o poglavlju knjige „Lišće na vetru“ koje je bacio u smeće da bi postalo jedna od njegovih najhvaljenijih priča ili o tome šta je opisao u svojim početnim zabeleškama iz „Sto godina samoće“. A ako ovo nije dovoljno za svakog bezuslovnog fana Garsije Markesa, u „Skandalu veka“ ima i vrhunski interesantnih tekstova, poput onog u kojem je dve godine pre nego što će je dobiti pisao šta misli o Nobelovoj nagradi ili onog u kojem je izneo mišljenje o objašnjenjima simbolizma u njegovim naslovima koja su se mogla čuti na časovima jezika i književnosti.

Kada sam pročitala „Skandal veka“, shvatila sam da je nemoguće razumeti pisca Garsiju Markesa ignorišući ga kao novinara, i obratno. I tek tada sam shvatila rečenicu koju sam komentarisala na početku teksta. Garsija Markes je toliko voleo da priča priče, da mu je bilo svejedno da li to čini u skromnoj novinarskoj kolumni ili na stotinama stranica nekog svog vrlo komercijalnog romana. I to se primećuje u svakom od tekstova iz kojih je sačinjen ovaj izbor. Stoga je čitanje „Skandala veka“ bilo istinsko uživanje. Svejedno je o čemu govori i da li se to dogodilo; sve se ispostavlja fantastičnim samo ako je o tome pričao Garsija Markes.

Autor: Ester Magar
Izvor: librosyliteratura.es
Prevod: Igor Marojević