Zoran Penevski je napisao izuzetno značajnu knjigu. „Elegija o beloj devojčici“ morala je da bude napisana, jer je ovo priča o Kseniji Atanasijević, prvoj ženi doktoru nauka i prvoj ženi docentu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Priča o filozofkinji, feministkinji i ličnosti nepokolebljivih moralnih načela briše granice između filozofskog svetonazora i autorskog teksta. Napisana je majstorski, u fragmentima, po uzoru na najpoznatije delo Ksenije Atanasijević. Pisac vešto ispreda priču o trijumfu misli u haosu postojanja i o istrajnosti u svetu punom nepravdi. Paralele sa današnjim društvom i položajem žene u knjizi su suptilne, ali i te kako vidljive.

Više od veka prošlo je od rođenja Ksenije Atanasijević. Otada se, naizgled, mnogo toga promenilo, ali se, suštinski, i nije mnogo toga promenilo. Zbog svojih moralnih načela i uverenja, od kojih nije htela da odstupi ni po koju cenu, zbog toga što je odbijala da bude deo družbi, klanova, partija ili da se prilagođava većini, bila je podvrgnuta maltretiranjima sa različitih strana. Bila je hapšena, izopštavana, zabranjivana i klevetana.

Budući da je bila prva žena docent na Beogradskom univerzitetu, najpre je trpela torturu od profesora Beogradskog univerziteta, koji su svi bili, međusobno čvrsto povezani, muškarci. Nisu mogli da dozvole da mlada žena, koja je, pritom, prilično buntovna, otresita i nezavisna, bude bolja od njih. Prokrčila je put svim ženama univerzitetskim profesorima, ali je taj put bio trnovit. Čim je počela da predaje, Tihomir Đorđević joj je rekao: „Čestitam, gospođice, ušli ste u pakao!“

Za vreme Drugog svetskog rata ona odbija da potpiše Apel beogradskih intelektualaca, a pošto je i pre rata pisala protiv nacizma, Gestapo je hapsi. Međutim, ni sa krajem rata njene muke ne prestaju. Po završetku rata hapse je i nove komunističke vlasti pod lažnim optužbama i zabranjuju njene knjige i zabranjuju joj javno delovanje. Optužbe i smrtnu kaznu za nju je tražio njen kolega Dušan Nedeljković koji je postao redovni profesor na Filozofskom fakultetu, proglašen za akademika i postao dekan fakulteta i prorektor.

Umrla je 1981. godine u Beogradu i sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Kasnije je grobnica prekopana, tako da se danas ne zna grob značajne Srpkinje koja je prevela dela Platona, Aristotela, Spinoze i Adlera i napisala četiri stotine radova i članaka.

U nastavku je nekoliko citata iz knjige koji pokazuju da je istinska mudrost vanvremenska i da se, ipak, nismo promenili onoliko koliko mislimo:

„Dolaze drugačija lica, ali nemaština je ista. Ponavlja se biranje nesposobnih i napredovanje neukih.“

„Nije to zamišljala na taj način, ali tako je izgledalo: crna i siva odela, muškarci puni sebe i svojih načela sakrivenih iza portreta čuvenih brkatih prethodnika, mastiljavi dokumenti koji doprinose jačanju njihovih međusobnih veza, bezlični zapisnici koji predstavljaju dokaz njihove pravovernosti, družina ostarelih dečaka koji ne žele da sumnjaju u raspored sedenja za oltarom mudrosti čija je vrednost u njegovom trajanju i međusobnom tapšanju po ramenu.“

„Jeste, svi mi iz iskustva vrlo tačno znamo da nevaljalci preovlađuju samo zato što imaju pred sobom amorfnu masu, koju je najlakše rasplašiti i učiniti bezopasnom jer u nje nema smelosti da se založi za pravičnost, da spase nevinog, da otme iz ruku pomamnog inkvizitora mučenjem već sustaloga jadnika.“

Ukratko sam se osvrnula samo na fragment ove važne knjige, jer ona ima toliko slojeva i o svakom se mogu ispisati mnogobrojne stranice. Zbog svega ovoga „Elegija o beloj devojčici“ Zorana Penevskog može se svrstati u sam vrh srpske književnosti.

Autor: Aleksandra Filipović