Prikaz knjige „E baš vam hvala“: Smrt stvarnosti, sloboda mašti!
Književnost natprirodnog, fantastike i naučne fantastike ostavila je značajan trag u književnoj istoriji na prostorima bivše Jugoslavije, štaviše može se reći da je naučna fantastika stara na ovim prostorima koliko i u svetu. Produkcija ovakve literature nije prestala kada se prethodna država raspala, dapače činjenica jeste da se pojavio značajan korpus tekstova u poslednje vreme koji se bave distopičnim pogledom na budućnost sveta.
Može se reći da je differentia specifica SF dela post-jugoslovenske književnosti do sada bio specifičan odnos između utopije prošlosti nazvane Jugoslavija i distopijske fikcije u obliku izneverene budućnosti. Naime, nije redak slučaj percepcije bivše Jugoslavije kao „utopijske“ tvorevine, koja je i u samom svom postojanju gajila izvesne utopijske ideale i principe. Sa druge strane njen tragičan svršetak izneo je na svetlost dana distopijsku realnost i pripio se uz globalnu distopijsku percepciju budućnosti. Odnos između svojevrsne „regresivne“ utopije i „fiktivne“ distopije može se videti recimo u romanima „Planet Friedman“ Josipa Mlakića, „Irbis“ Aleksandra Žiljka ili „Istorija ljubavi među mikrobima“ Ratka R. Radunovića itd. Zapravo specifičnost ovakve književnosti leži upravo u tom metafizičkom odnosu „heroja“ prošlosti i „antiheroja“ budućnosti, u odnosu između „nerealnosti“ realnog i moguće realnosti (do sada) 'nerealnog', na kraju krajeva u odnosu između utopije koju smo živeli i distopije koju vrlo lako u skorijoj budućnosti možemo živeti.
Roman „E baš vam hvala“ Marka Vidojkovića je u tom kontekstu te u ovakvim književnim, ali i zbiljno svakodnevnim konstelacijama, jedna vrsta partibrejkera te prakse, ostvarenje koje izlazi iz okvira gorepomenute vizure. Vidojković nije do ovog romana objavljivao SF tekstove pa se može reći da je promena žanra bio odvažan postupak, što je prouzrokovalo i promene stila u njegovom pisanju, dočim je humor ostao konstanta, nit koja nastavlja da se provlači kroz negovo stvaralaštvo.
Plot romana je u kratkim crtama više nego zanimljiv, osobito za ljubitelje popularnog what if žanra. Početkom juna signifikativne i po mnogo čemu povesno značajne 1989. godine u avionskoj je nesreći nastradalo čitavo predsedništvo Jugoslavije sa svim predsednicima socijalističkih republika, što je bilo uzrokom da se celokupno društvo trgne i krene u drugom smeru ka učvršćivanju zajedničke države. Štaviše, pored toga što se u toj paralelnoj dimenziji nije raspala, Jugoslavija je postala jedna od najrazvijenih zemalja sveta. No, usled cepanja univerzuma na dve dimenzije, u tom odsudnom trenutku paralelno sa ovom Jugoslavijom odvija se i druga, nama realnija realnost, ona naša u kojoj nema Jugoslavije već ovim prostorima vlada dobro nam poznata varijanta kognitivnog kapitalizma.
Jugoslovenski naučnici vrše ogromne proračune i istraživanja, i dolaze do zaključka da je do probijanja barijere između paralelnih stvarnosti došlo još padom aviona sa predsednicima i članovima Predsedništva. Donose zaključak da postoji samo jedan način da se reši nastali problem. Radnju pratimo iz vizure protagonista Mirka Šipke, radnika Saveznog SUP-a, koji dolazi u dodir sa drugim univerzumom putem otvorenih portala.
Kao prvo, iz fabule romana može se videti da se Vidojković okanio poznate sheme distopične budućnosti i regresivne utopije Jugoslavije kao „zaleđenog ideala“. Naprotiv, krenuo je putem na kojem možemo videti kakva bi Jugoslavija mogla biti da su stvari išle drugim tokom. Jugoslavija u paralelnoj realnosti nije nikakva demokratska Eldorado oaza, i pored činjenica da je postala prava ekonomska sila, da koristi sopstvene satelite za svoje uređaje Obod, EI Niš i Gorenje, da ima najbolje naoružanje, da je iznimno uređena i napredna u nauci i sportu, to je država u kojoj se mogu namirisati i mane iz prošlosti. Nasilje u toj zemlji je sastavni deo policijske službe, previše prostora za različita mišljenja nema, a recimo i da u samom vrhu administracije nema Hrvata. Možemo naleteti i na stare stereotipe, poput činjenice da i pored toga što je marihuana legalizovana još 1995, „sve je dolazilo iz Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo (...) pošto su kosovski i makedonski Albanci držali monopol i na prodaju, nikakvih problema sa lakim drogama nije bilo.“ (str. 23)
U opisima te zemlje jasno se vidi da Vidojković nije stvarao utopijsku realnost, a Jugoslavija iz ovog univerzuma u mnogo čemu predstavlja omaž onoj našoj: postoji ekonomska gradacija od severa prema jugu, militarizam i policijski diskurs jasno su izraženi, na koncu postoji jasan narativ među protagonistima o navodnoj ekskluzivnosti naroda i narodnosti zemlje u odnosu na spoljne države i narode. Ako uzmemo u obzir da je pored razvijenosti ova zemlja daleko od utopijske, doima se da je sukob paralelnih univerzuma u romanu zapravo sukob istorijske Jugoslavije sa svojim mogućim varijantama, sukob sa sobom. Opisana Jugoslavija, koja predstavlja neku čudnu mešavinu Kine i Švajcarske, kao da ne interveniše u (ovaj naš) paralelni svet da bi ga spasila, već da se na neki način sukobi sa sopstvenim nesvesnim, sa svojim košmarnim traumama, neurozama i frustracijama koje u sebi šćućureno krije ta pomalo sterilna zajednica.
Nameće se pitanje da li je Vidojković pod velom sukoba dva paralelna istorijska diskursa zapravo natuknuo jednu drugu dihotomiju, jednu drugačiju dilemu: može li se odvojiti lepo detinjstvo iz doba SFRJ od neostvarivosti takve zajednice danas? Može li se neuspelost takve ideje gledati odvojeno od svoje nadnacionalne, nepalanačke i plemenite filozofske dimenzije? Vidojković je ovim romanom nagovestio koliko su zli duhovi prošlosti (koje smo sami prizvali nacionalističkim vradžbinama) opasni i za druge dimenzije, kamoli za perspektivu ideje zajedničke države u ovoj našoj turobnoj neoliberalno-merkantilnoj realnosti.
Činjenica jeste da roman ne obiluje velikim književnim naratorskim poduhvatima, Vidojkovićev stil je gotovo identičan svakodnevnom idiomu, protagonist Mirko Šipka je u ulozi naratora, a inspektor Kruno je po rečima autora pravljen po Kruni Lokotaru. Činjenica jeste takođe da Vidojković ni dosad u svojim romanima i pripovetkama nije pretendovao na književnu ekstravaganciju, ali se zato uvek dosledno držao svoje gotovo dečačke opčinjenosti pričom kao takvom. Dakako, ako govorimo o formi, valja naglasiti da je Vidojković ostao dosledan tome da svoje priče ispriča iz prvog lica u popularnom, ne tako višeslojnom, štaviše površnom diskursu. „Dve ženske spodobe, namontirane kao za kupleraj u Mađarskoj, stoje i nešto trtljaju.“ (str. 103) Na sreću, to ne utiče na napetost i višeslojnost priče u romanu.
Izvućićemo iz te višeslojnosti i treću dimenziju koja je implicirana sukobom dveju paralelnih dimenzija. U susretu pijanih prolaznika kroz portale, npr. protagonista Šipke sa samim sobom iz druge dimenzije, autor je artikulisao čitav jedan kosmos mogućnosti ne samo o tome kako bi jedna država mogla izgledati da je sticajem okolnosti opstala, već i jezivu mogućnost da vidimo i drugu verziju sebe. Razlika između Šipke u jednom univerzumu i mrtvog Šipke u drugom ukazuje na vrzino kolo u obliku pitanja da li je realnost gora jer smo mi postali gori ili smo, obrnuto, mi proizvod takve realnosti.
Vidojković je ovim postupkom postavio pitanje društvene krivice za razvoj događaja. Jedino se tako može objasniti autorova simplifikacija realnosti stvari koja vodi zaključku da će eliminacijom političkih glavešina problemi biti rešeni, upućujući na zaključak da je sve u našim rukama, te da se velike sile tu ništa ne pitaju. (Možda je upravo zato spomenut čehoslovački građanski rat kao moguće pomeranje fokusa stranog faktora.) U takvom uprošćivanju vidimo autorovu intenciju da nas same stavi u žižu, da potencira našu kolektivnu i partikularnu odgovornost. Možda se zbog toga u romanu kroz portale iz jedne dimenzije u drugu prelazi samo u pijanom stanju, jer pijanstvo nagoveštava i otrežnjenje.
„E baš vam hvala“ predstavlja roman koji je doista odjeknuo u regionu poput istinskog osveženja, što ukazuje na to da je Jugoslavija pored stigmatizacije i tabuizacije u revizionističkim nam republikama povrh svega inherentno zajednička tema. Raduje to što Vidojković nije povlađivao jugonostalgičarima (ni onim sa trivijalno-heraldičkom provenijencijom, ni drugima kojima nedostaje filozofska dimenzija iste), već je suptilno tepao svom adresatu tematikom kojom se iznad svega želeo sam igrati. Vidojković nije idealizirao prošlost, obesmislio budućnost niti je relativizovao vrednosti, već se kao pisac igrao igre šta bi bilo kad bi bilo. U takvoj igri u prvi plan je stavio uslovljenost personaliteta društvenim okolnostima te višeslojnost ličnosti u različitim društvenim ulogama.
Cvetan Todorov jednom je prilikom izneo stav da se najbolji tekstovi naučne fantastike organizuju tako da čitalac od početne začuđenosti natprirodnim događajima na kraju shvata koliko su oni bliski uobičajenom životu. Kod ovog dela bi se ta teza mogla obrnuti u sledeće pitanje: možemo li od početne začuđenosti uobičajenim životom na kraju shvatiti koliko je on blizak natprirodnim pojavama?
Autor: Dalibor Plečić
Izvor: booksa.hr
Može se reći da je differentia specifica SF dela post-jugoslovenske književnosti do sada bio specifičan odnos između utopije prošlosti nazvane Jugoslavija i distopijske fikcije u obliku izneverene budućnosti. Naime, nije redak slučaj percepcije bivše Jugoslavije kao „utopijske“ tvorevine, koja je i u samom svom postojanju gajila izvesne utopijske ideale i principe. Sa druge strane njen tragičan svršetak izneo je na svetlost dana distopijsku realnost i pripio se uz globalnu distopijsku percepciju budućnosti. Odnos između svojevrsne „regresivne“ utopije i „fiktivne“ distopije može se videti recimo u romanima „Planet Friedman“ Josipa Mlakića, „Irbis“ Aleksandra Žiljka ili „Istorija ljubavi među mikrobima“ Ratka R. Radunovića itd. Zapravo specifičnost ovakve književnosti leži upravo u tom metafizičkom odnosu „heroja“ prošlosti i „antiheroja“ budućnosti, u odnosu između „nerealnosti“ realnog i moguće realnosti (do sada) 'nerealnog', na kraju krajeva u odnosu između utopije koju smo živeli i distopije koju vrlo lako u skorijoj budućnosti možemo živeti.
Roman „E baš vam hvala“ Marka Vidojkovića je u tom kontekstu te u ovakvim književnim, ali i zbiljno svakodnevnim konstelacijama, jedna vrsta partibrejkera te prakse, ostvarenje koje izlazi iz okvira gorepomenute vizure. Vidojković nije do ovog romana objavljivao SF tekstove pa se može reći da je promena žanra bio odvažan postupak, što je prouzrokovalo i promene stila u njegovom pisanju, dočim je humor ostao konstanta, nit koja nastavlja da se provlači kroz negovo stvaralaštvo.
Plot romana je u kratkim crtama više nego zanimljiv, osobito za ljubitelje popularnog what if žanra. Početkom juna signifikativne i po mnogo čemu povesno značajne 1989. godine u avionskoj je nesreći nastradalo čitavo predsedništvo Jugoslavije sa svim predsednicima socijalističkih republika, što je bilo uzrokom da se celokupno društvo trgne i krene u drugom smeru ka učvršćivanju zajedničke države. Štaviše, pored toga što se u toj paralelnoj dimenziji nije raspala, Jugoslavija je postala jedna od najrazvijenih zemalja sveta. No, usled cepanja univerzuma na dve dimenzije, u tom odsudnom trenutku paralelno sa ovom Jugoslavijom odvija se i druga, nama realnija realnost, ona naša u kojoj nema Jugoslavije već ovim prostorima vlada dobro nam poznata varijanta kognitivnog kapitalizma.
Jugoslovenski naučnici vrše ogromne proračune i istraživanja, i dolaze do zaključka da je do probijanja barijere između paralelnih stvarnosti došlo još padom aviona sa predsednicima i članovima Predsedništva. Donose zaključak da postoji samo jedan način da se reši nastali problem. Radnju pratimo iz vizure protagonista Mirka Šipke, radnika Saveznog SUP-a, koji dolazi u dodir sa drugim univerzumom putem otvorenih portala.
Kao prvo, iz fabule romana može se videti da se Vidojković okanio poznate sheme distopične budućnosti i regresivne utopije Jugoslavije kao „zaleđenog ideala“. Naprotiv, krenuo je putem na kojem možemo videti kakva bi Jugoslavija mogla biti da su stvari išle drugim tokom. Jugoslavija u paralelnoj realnosti nije nikakva demokratska Eldorado oaza, i pored činjenica da je postala prava ekonomska sila, da koristi sopstvene satelite za svoje uređaje Obod, EI Niš i Gorenje, da ima najbolje naoružanje, da je iznimno uređena i napredna u nauci i sportu, to je država u kojoj se mogu namirisati i mane iz prošlosti. Nasilje u toj zemlji je sastavni deo policijske službe, previše prostora za različita mišljenja nema, a recimo i da u samom vrhu administracije nema Hrvata. Možemo naleteti i na stare stereotipe, poput činjenice da i pored toga što je marihuana legalizovana još 1995, „sve je dolazilo iz Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo (...) pošto su kosovski i makedonski Albanci držali monopol i na prodaju, nikakvih problema sa lakim drogama nije bilo.“ (str. 23)
U opisima te zemlje jasno se vidi da Vidojković nije stvarao utopijsku realnost, a Jugoslavija iz ovog univerzuma u mnogo čemu predstavlja omaž onoj našoj: postoji ekonomska gradacija od severa prema jugu, militarizam i policijski diskurs jasno su izraženi, na koncu postoji jasan narativ među protagonistima o navodnoj ekskluzivnosti naroda i narodnosti zemlje u odnosu na spoljne države i narode. Ako uzmemo u obzir da je pored razvijenosti ova zemlja daleko od utopijske, doima se da je sukob paralelnih univerzuma u romanu zapravo sukob istorijske Jugoslavije sa svojim mogućim varijantama, sukob sa sobom. Opisana Jugoslavija, koja predstavlja neku čudnu mešavinu Kine i Švajcarske, kao da ne interveniše u (ovaj naš) paralelni svet da bi ga spasila, već da se na neki način sukobi sa sopstvenim nesvesnim, sa svojim košmarnim traumama, neurozama i frustracijama koje u sebi šćućureno krije ta pomalo sterilna zajednica.
Nameće se pitanje da li je Vidojković pod velom sukoba dva paralelna istorijska diskursa zapravo natuknuo jednu drugu dihotomiju, jednu drugačiju dilemu: može li se odvojiti lepo detinjstvo iz doba SFRJ od neostvarivosti takve zajednice danas? Može li se neuspelost takve ideje gledati odvojeno od svoje nadnacionalne, nepalanačke i plemenite filozofske dimenzije? Vidojković je ovim romanom nagovestio koliko su zli duhovi prošlosti (koje smo sami prizvali nacionalističkim vradžbinama) opasni i za druge dimenzije, kamoli za perspektivu ideje zajedničke države u ovoj našoj turobnoj neoliberalno-merkantilnoj realnosti.
Činjenica jeste da roman ne obiluje velikim književnim naratorskim poduhvatima, Vidojkovićev stil je gotovo identičan svakodnevnom idiomu, protagonist Mirko Šipka je u ulozi naratora, a inspektor Kruno je po rečima autora pravljen po Kruni Lokotaru. Činjenica jeste takođe da Vidojković ni dosad u svojim romanima i pripovetkama nije pretendovao na književnu ekstravaganciju, ali se zato uvek dosledno držao svoje gotovo dečačke opčinjenosti pričom kao takvom. Dakako, ako govorimo o formi, valja naglasiti da je Vidojković ostao dosledan tome da svoje priče ispriča iz prvog lica u popularnom, ne tako višeslojnom, štaviše površnom diskursu. „Dve ženske spodobe, namontirane kao za kupleraj u Mađarskoj, stoje i nešto trtljaju.“ (str. 103) Na sreću, to ne utiče na napetost i višeslojnost priče u romanu.
Izvućićemo iz te višeslojnosti i treću dimenziju koja je implicirana sukobom dveju paralelnih dimenzija. U susretu pijanih prolaznika kroz portale, npr. protagonista Šipke sa samim sobom iz druge dimenzije, autor je artikulisao čitav jedan kosmos mogućnosti ne samo o tome kako bi jedna država mogla izgledati da je sticajem okolnosti opstala, već i jezivu mogućnost da vidimo i drugu verziju sebe. Razlika između Šipke u jednom univerzumu i mrtvog Šipke u drugom ukazuje na vrzino kolo u obliku pitanja da li je realnost gora jer smo mi postali gori ili smo, obrnuto, mi proizvod takve realnosti.
Vidojković je ovim postupkom postavio pitanje društvene krivice za razvoj događaja. Jedino se tako može objasniti autorova simplifikacija realnosti stvari koja vodi zaključku da će eliminacijom političkih glavešina problemi biti rešeni, upućujući na zaključak da je sve u našim rukama, te da se velike sile tu ništa ne pitaju. (Možda je upravo zato spomenut čehoslovački građanski rat kao moguće pomeranje fokusa stranog faktora.) U takvom uprošćivanju vidimo autorovu intenciju da nas same stavi u žižu, da potencira našu kolektivnu i partikularnu odgovornost. Možda se zbog toga u romanu kroz portale iz jedne dimenzije u drugu prelazi samo u pijanom stanju, jer pijanstvo nagoveštava i otrežnjenje.
„E baš vam hvala“ predstavlja roman koji je doista odjeknuo u regionu poput istinskog osveženja, što ukazuje na to da je Jugoslavija pored stigmatizacije i tabuizacije u revizionističkim nam republikama povrh svega inherentno zajednička tema. Raduje to što Vidojković nije povlađivao jugonostalgičarima (ni onim sa trivijalno-heraldičkom provenijencijom, ni drugima kojima nedostaje filozofska dimenzija iste), već je suptilno tepao svom adresatu tematikom kojom se iznad svega želeo sam igrati. Vidojković nije idealizirao prošlost, obesmislio budućnost niti je relativizovao vrednosti, već se kao pisac igrao igre šta bi bilo kad bi bilo. U takvoj igri u prvi plan je stavio uslovljenost personaliteta društvenim okolnostima te višeslojnost ličnosti u različitim društvenim ulogama.
Cvetan Todorov jednom je prilikom izneo stav da se najbolji tekstovi naučne fantastike organizuju tako da čitalac od početne začuđenosti natprirodnim događajima na kraju shvata koliko su oni bliski uobičajenom životu. Kod ovog dela bi se ta teza mogla obrnuti u sledeće pitanje: možemo li od početne začuđenosti uobičajenim životom na kraju shvatiti koliko je on blizak natprirodnim pojavama?
Autor: Dalibor Plečić
Izvor: booksa.hr
