Dobar deo svoje 26-godišnje političke karijere gospodar Jevrem Obrenović proveo je kao „druga politička ličnost Srbije“, sa izraženim i potvrđenim organizatorskim sposobnostima, slično kao Ćavi Ernandez do pre neku godinu u FK Barseloni, bez koga Leo Mesi, jedan od najvećih fudbalera u istoriji, ne bi bio baš toliko veliki… Jevrem Teodorov beše vešt kao upravitelj varoši, gradova i nahija, sposoban kao vojni starešina, koji je i nelagodne zadatke uspešno izvršavao, a odavao je i utisak mudrog diplomate, posebno u vreme predsedavanja Državnim savetom i kontaktima sa strancima – dostojanstven izgled i ponašanje njegovo, najlepše kuće u kojima je s porodicom živeo, osobita sklonost obrazovanju, što se vidi u podršci osnivanju Narodne biblioteke i Srpskog učenog društva, a što će primenjivati i u vaspitavanju sopstvene dece i u svesrdnoj potpori darovitoj omladini, umetnicima, piscima, novinarima, sve to čini da je bio u velikoj meri netipičan u svome vremenu. I da spada u manji broj političara kojima se Srbija i danas ponositi može.

I žena mu Tomanija neobična beše. Kanda još više u senci, drugoga po rangu, a sva je prilika da je ambicioznija od muža svog bila, ta drčna vojvodina kćer – jer ako je Jevrem toliko lojalan prema svome starijem bratu bio, a jeste i Vuk tome svedočio, i nikada spremnost da na presto zasedne iskazivao nije, iako je neretko stožer opozicionog delovanja bio, zajedno sa kneginjom Ljubicom koja je i njemu o glavi radila, u smislu obuzdavanja Miloševe prevelike vlasti, odnosno učestale bračne raspojasanosti, a šansi za to je u više navrata bilo, iskustvom bremenita Tomanija nije propustila mogućnost da unuka njihovoga Milana do prve kraljevske titule u novijoj istoriji srpskoj dovede. A geni njeni, pokazaće se uskoro ‒ i narednom generacijom vladarskom, i praunuk Aleksandar kralj postade ‒ nastaviše da damaraju…

Pa šta onda očekivati od Ančice njihove, u koju se, tek što je procvetala, prvi strani konzul u Srbiji zaljubi (Antun Mihanović), a priča se da ju je do smrti voleo i pesme joj pisao, koja je prva u tadašnjoj Srbiji klavir svirala (i sa Kornelijem Stankovićem, četvoručno), retko obrazovana bila, jezike strane govorila i dnevnik vodila, a koja zarana od roditelja potrebu za društvenim angažmanom nasledi, da bi čitav Beograd o njenim poselima, „ženskim, ženskim-umetničkim i šarenim“, a koja su se u zoru završavala, pričao (najpre su čuvena bila posela kod gradonačelnika Jevrema i Tomanije Obrenović, kasnije kod kneza Aleksandra i Perside Karađorđević – ali ko kod Anke „Pomodarke“, kako su je zavidljivci zvali, bio nije, teško bi do iole značajnijeg položaja i ugleda u gradu i državi stigao). A valja pomenuti i da je po samosvesti, ponašanju u javnosti, odnosom prema regulama tadašnjim, neretko osim sveta bila – ne samo da je snažno volela, onog kog je htela, čak i van braka (i decu sa punih 40 godina rađala iz veze sa udovcem, bivšim mužem svoje rođene sestre!), otmenošću bečku gospodu opčinjavala, nego je i uglednim, prosvećenim vladarima, poput brata joj od strica kneza Mihaila, sa kojim u Topčideru, pri šetnji (1868) gine (!), prethodno se, pokušavajući da ga zaštiti, sa ubicama rve, inspiracija bila (kanda i nešto više, govorilo se), za tada najpopularniju gradsku pesmu Što se bore misli moje. Dodajmo uz ovaj koloritni lik i pikanteriju da je presudno uticala da knez Mihailo kćer njenu, mlađahnu Katarinu, pred tragičnu pogibiju veri, a podsećamo da je Katarina, sa babom Tomanijom, zlosrećnog topčiderskog dana zanemela, prisustvovala pogibiji hrabre majke i svoga verenika, srpskoga knjaza…

I ako sada u sećanje prizovemo prološku scenu Nebojše Jovanovića u ovoj sjajnoj knjizi – Milošev odlazak u izgnanstvo iz Srbije, juna 1839, sa pristaništa ispod Kalemegdana, posle skoro četvrt veka vladavine, i velike sramote koju tom prilikom mlađem bratu Jevremu čini, u tom trenutku predsedniku Državnog saveta, kome ne samo da ruku na pozdrav ne pruža nego od koga prezrivo glavu okreće, a znamo da se stariji brat posle dve decenije u zemlju i na presto srpski vraća, dok dugogodišnji njegov verni „pas čuvar“, koga, eto, pred svetom tako narezili, kasnije zaboravljen u izgnanstvu život svoj skončava, jasno je da ovde na delu imamo dramu par exellance! Sve što za teatar knjaževsko-srpski treba, tu je, samo se čeka daroviti dramaturg da to posloži: pred nama je dramsko, šekspirovsko vreme, prepuno turbulentnih događaja; atmosfera je poratna, ako tako nečeg u Srba uopšte ima, sa bojištem koje je tek utihnulo, ali su ožiljci sveži, a neke rane još neizvidane; imamo brojne kontraste u ambijentu, naročito urbanih sredina koje se naglo menjaju, a i čitav niz opozitnih junaka i konfliktnih situacija, uz mnoštvo detalja zaista kompleksnog karaktera glavnog protagoniste – da čovek koji surovo bune protiv apsolutističke vladavine svoga brata u krvi guši, istovremeno prvi u Srbiju klavir donosi, obrazovane ljude iz inostranstva dovodi i mladi naraštaj srpski na škole van zemlje šalje, pritom mecena umetnicima i slobodoumnim duhovima postaje; imamo moćne ženske likove, potpuno u maniru antičkih drama – vernu i ambicioznu ženu njegovu, koja do poznih godina (85) konce na dvoru povlači i ne manje slab karakter dramski, kćer njihovu, još ambiciozniju, koja od rane mladosti modu prati i oblikuje, ne na Femin „komi fo“ način, nego učeći jezike i po svetu putujući, družeći se sa obrazovanim i darovitim. Pošto je titula prve srpske feministkinje nezvanično već „dodeljena“ Čučuk Stani, Anka bi se, mnim, zadovoljila i titulom „prve spisateljice“ i „prve beogradske rejverke“, koja se na drugačiji, ne manje buntovan, ali umnogome kultivisaniji način, borila za dostojanstvo žene u stresnom muškom 19. veku i u tome, kažu, imala prilično uspeha.

Autor: Milan Lukić
Izvor: Biblioteka Vukovog zavičaja, Loznica