Na koricama romana „Duž oštrog noža leti ptica“ višestruko nagrađivane i prevođene književnice Tanje Stupar Trifunović raspukao se i rasuo prezreli granat, ali umesto na slasnu slatkoću sočne voćke više podseća na pravu granatu, na raspuklo srce, raspukli život, zgaženo detinjstvo, ubijenu nevinost ili smrskanu čovečnost – osnovne motive u fabuli ove nevelike knjižice u kojoj tema i zaplet nikako nisu ni sitni ni mali kao broj njenih stranica. Tanju pamtimo pre svega po romanu „Otkako sam kupila labuda“ za koji je pre nekoliko godina dobila uglednu Vitalovu nagradu, koja joj nije bila ni prva, a svakako ni poslednja, u nizu.

U svojoj reskoj, bespoštednoj, surovoj poetičnosti kojom često seče poput britve umotane u meko pero, Tanja otvara roman apokaliptičnom slikom sela koje je, napušteno sred rata od strane žitelja, prožderala vazda gladna majka priroda rasuvši svoje žbunje i rastinje, travuljinu, drač, korov i puzavice neštedimice, gde god je mogla, divljajući šibljem po dvorištima, drobeći zidove mahovinom. Živih tamo nema, ali zato ima aveti i uspomena koje „otvaraju rupe prošlog u koje je lako upasti“.

Autentična i besprekorna u oslikavanju psihologije i dočaravanju duševnih modela koji pokreću naše postupke, Tanja nam predstavlja Vanju koja je nasledila prgavost i drčnost od bake, što je dobro jer se rodila u surovom svetu u kom se stalno treba boriti: za očevu ili majčinu naklonost, za zrno pažnje, jer život ionako „dolazi sa šibom u rukama, ne da nas mazi, nego da bije“. Dok s mlađim bratom provodi detinjstvo u izgnanstvu na selu i prutom iz dosade lema gušterove u babinom dvorištu, i ne sluti da će život uskoro postati podjednako surov i prema njoj. Odrastaju u selu u kojem je sve skvrčeno i sparušeno, samo bol i patnja bujaju, bubre i zriju u izobilju. Usevi tamo ne rađaju, ali čemera zato kô pleve.

Na pet minuta od njih tu je i Milena, živi s babom, čekajući majku koja joj nikada neće doći i zbog koje nosi pečat odbačenog kurvinjskog kopileta. Ni kriva, ni dužna. Babin muž je dira tamo gde ne sme. Kao da nije dovoljno što im vojska hoda po selu, nego još i njegovi nastrani prsti hodaju po njenom telu. Željna ljubavi, lepe reči i topline, Milena se u trinaestoj prepušta zgodnom, mladom vojniku Milanu. Zlostavljana od strane ogorčene babe i devijantnog dede, zlostavljana od strane čitavog sela i njihovih zlih jezika, jedinu utehu vidi u njemu iako je i on samo koristi. Milena i ne sluti da će doživeti i još veće strahote u selu grubih, zatucanih neljudi, u vrtlogu rata koji u čoveku ubija svaku ljudskost, ako ju je uopšte i imao, i pretvara ga u zver.

Ostatak knjige bavi se pitanjem bez odgovora: kako preživeti rane koje sežu dublje od ubodnih ili prostrelnih, kada neko oštrim nožem odstrani dušu u vama? Kako živeti dalje u svetu, ako više ne verujete u čovečnost? U šta možete da stasate ako ste odrastali u selu u kojem smrt jede ljude, u kojem svi žitelji, ako su imali (ne)sreću da prežive, nose dijagnozu ludila ili neizlečive depresije? Ova knjiga nije samo krik protiv zla rata, već i protiv onog zla koje, nastalo usled šturog, bespoštednog, svirepog života i sredine u koju smo bačeni, mnogi nose u sebi svesni ili nesvesni njegovog pogubnog učinka na okolinu, a ponajviše na najmlađe.

Autor: Miroslav Bašić Palković