Talas oduševljenja zapljusnuo je sve kada je Filip Pulman najavio novu knjigu čija je radnja smeštena u svet „Njegovih mračnih tkanja“; ta knjiga bila je „Prva knjiga Praha – Divlja lepotica“. Bilo je to, po mnogo čemu, iznenađenje za sve. Umesto da čitamo o kosmogonijskim bitkama, kao što je to bio slučaj u prvobitnoj trilogiji, u kojoj je glavni lik Lajra Belakva, ovo je bila daleko jednostavnija priča o tome kako je Lajra oteta kao beba i odnesena u svoj novi dom. Drugi deo nove trilogije vodi nas u budućnost: Lajra je sada studentkinja, njen nekadašnji spasilac Malkom postao je don, a mračne sile ne miruju. U ovom novom romanu postoji mnogo toga u čemu možete da uživate. Radost koju je donela prva trilogija umnogome je zavisila od prelaska, prelaska u novi svet daimona i veštica i naoružanih medveda i duhova i harpija i stvari čak kao što su mehaničke mulefe. Ovaj svet, baš kao i svet „Divlje lepotice“, nije nov, donekle je refleksija sveta iz prethodne trilogije. U „Divljoj lepotici“ naišli smo na poplave i ekološke katastrofe. U ovoj knjizi ima apsolutno svega.

Svi oni koji su voleli „Tkanja“ uživaće i u ovoj trilogiji. A Pulman je stvorio i nove mitologije. Dokaz za to je, na primer, pismo autora u kojem on kaže da „Lajra i Malkom, kao što sam rekao, nisu više deca“.

Mnogobrojni zapleti uvući će čitaoca u ovaj novi svet. Lajra i njen daimon Pantalaimon posvećeni su učenju, ali na drugačije načine. Lajra je postao gorljiv zagovornik dve knjige – „The Hyperchorasmians“ i „The constant deceiver“, a obe promovišu racionalnost u teoriji i u praksi. Njeno oduševljenje ovim delima napravilo je razdor između nje i njenog daimona, a situacija se dodatno pogoršala kad je Pantalaimon (koji sada može da odlazi dalje od svog ljudskog bića nego što je to ranije bio slučaj) posvedočio svirepom ubistvu. U uvodnim poglavljima sve vrvi od uzbuđenja jer se i Lajra i njen daimon vraćaju u svoj detektivski modus operandi, imajući u vidu identitet žrtve i razloge za njegovo ubistvo. Ova poglavlja umnogome podsećaju na serijal o Sali Lokhart: oštroumna i luckasta devojka koja se našla u nebranom grožđu. Međutim, s obzirom na to da Lajra i Pantalaimon više nisu toliko bliski, kroz ovu knjigu provejava osećaj melanholije; zapravo, i ovo nije otkrivanje radnje – došli su u stuaciju u kojoj jedno drugo upadljivo ne vole. Na neki način, ovo je zgodan manir za narativni tok, jer kako knjiga odmiče mi smo svedoci njihovog zajedništva, zatim se razdvajaju da bi svako krenuo svojim putem prema drugačijim izazovima.

Iako mnogi često Pulmana smatraju „dečjim piscem“, ovaj knjiga je napisana za „decu“ koja su pročitala „Njegova mračna tkanja“ i koja su u međuvremenu porasla. Ono što je ostalo vezivno tkivo, i što je mnogo značajnije nego što je to bio slučaj u „Drugoj knjizi Praha – Divljoj lepotici“, jeste to što je Pulmanu pošlo za rukom da ponovo kod nas pobudi interesovanje za mitološku pozadinu knjiga. U ovom slučaju to je novi način na koji se aletiometar može koristiti; manipulativni sveštenik iz Magisterijuma koji je posve makijavelistički nastrojen; kult koji stiže iz „planina“ i koji ljude osuđuje na smrt; mesto na kom daimoni postoje bez prisustva ljudskih bića i u koje ljudi mogu otići jedino ukoliko žrtvuju prisustvo svog daimona. O, da, i narativna celina o mestu u pustinji na kom rastu ruže koje poseduju posebna, bolna i korisna svojstva. Kratko spominjanje ružine vodice na proslavi u koledžu (kao i osvrt na ubicu) pokrenuće istragu koja će se sprovesti na celom kontinentu.

Kako sam došao do poslednjih stotinak stranica knjige, celim telom prošli su mi trnci. Nije to bilo zbog određenog zapleta ili preokreta u knjizi, a njih i te kako ima, već zato što sam shvatio da ne postoji način na koji bi se svi krajevi priče spleli u jedan finalni. Činjenica da su poslednje reči u knjizi „Nastaviće se…“ uznemiriće neke čitaoce, iako će imati osećaj da su se našli u Spenserovoj „Vilinskoj kraljici“, koja im je nagovestila treću knjigu.

Autor: Stjuart Keli
Izvor: scotsman.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković