Može li pedeset godina života da se ispriča za pedeset dana? Može ako ste genijalni multimedijalni umetnik Branko Đurić, svima znan kao Đuro, koji je dan nakon svog pedesetog rođendana, 29. maja 2012. godine, odlučio da se okuša i kao pisac, i da pisanjem dnevnika, narednih 50 dana, sklopi sliku o svom životu.

To je izveo tako sjajno da mi je bilo drago da na kraju knjige vidim napisano „nastaviće se...“, a ako za to ne nađe vremena ili volje, ostaće barem „Mojih pedeset“, kako je naslovljena njegova knjiga u izdanju Lagune.

Đuro je tokom tih 50 dana beležio svoju svakodnevicu, a u to je uplitao uspomene, sećanja, poneku anegdotu o sebi i drugarima, uvek bez pretencioznosti, sa željom da svojim potomcima ostavi neki pisani trag o sebi, priznajući da bi sada rado pročitao ponešto i o svojih precima.

U ovom nesvakidašnjem dnevniku mogu se naći priče koje nisu ispričane u ranijim intervjuima i videti fotografije koje su do sada čuvane u porodičnim albumima.

„Kad sam počeo pisati ovu knjigu shvatio sam da je to neki vid autopsihoanalize, u sebi sam pronalazio neke registre za koje nisam znao da postoje. Dok sam je pisao četiri-pet puta sam se iz srca rasplakao, ali na vašu sreću više sam se smejao“, iskreno je kazao Đuro prilikom nedavnog kratkog boravka u Beogradu.

Za svoj dnevnik kazao je da je „možda sve ovo patetično, ali jebiga – tako je, izgleda, kad pređeš pedesetu“".

Umesto predgovora ili posvete, Đuro je napisao pesmu – odu u slavu supruge Tanje i svoje ljubavi prema njoj, koja traje već dve decenije, a njome je prožeta cela knjiga.

„Hej neka traje; Ova sreća koju sada imam ja; Hej neka sjaje; Tvoje oči uvek kada te pogledam“, glasi druga strofa ovog ljubavnog izliva, koji svom autoru neće doneti pesničku slavu, ali je puna topline. 
Odmah uz Tanju su i njihove ćerke Zala, koja je izgleda nasledila očevu sklonost ka glumi, mlađa Ela, koja je sklona muzici, i sin Denza iz prvog braka. 

Na stranicama dnevnika u kojima piše od svom porodičnom životu, Đuro zvuči kao otac koji je ponekad ljut, ali češće ponosan na svoj podmladak i voli ga pre svega.

Ni kada je zbog rata napustio rodno Sarajevo i otišao u Ljubljanu, bogomdani talenat tog nezaboravnog člana „Top-liste nadrealista“, najbolje humorističke serije osamdesetih godina 20. veka, zemlje koje više nema, nije mirovao i tako je snimljen film „Kajmak i marmelada“, koji je sam režirao i koji i dalje važi za najpopularniji slovenački film.

U međuvremenu je postao i traženi glumac u Italiji, gde je radi snimanja nekog filma proveo deo vremena tokom pisanja o svojih pola veka života u 50 dnevničkih dana, uporedo je u Ljubljani snimao svoju novu seriju „Čista desetka“ i, kao usput, pripremao novi koncert svog sastava „Bombaj štampa“, koji je osnovao još u Sarajevu. Stigao je da odigra i jednu od sporednih uloga u srpskom filmu „Montevideo“, jer Bjela je njegov dobar drugar još iz „predratnih“ dana.

Na momente ovaj multimedijalni čarobnjak koji sve što radi „radi dobro“ , barem tako kažu svi koji ga poznaju, ume da kaže da „život i nije tako ozbiljna stvar i treba se nekada toga podsetiti“.

Ova knjiga će pomoći čitaocu da upozna Đuru onakvog kakav zaista jeste: trodimenzionalna, kompleksna, otkačena, ponekad čudna, uvek simpatična, kreativna, duhovita i sveukupno zabavna osoba.

Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik