Svako je, barem ponekad, poželeo da se otisne u divljinu i da oseti čari života izvan urbane civilizacije – a kako to stvarno izgleda i da li je takav život prožet samo blagodetima, ili možda i izvesnim teškoćama, saznaćemo iz prve ruke čitajući svojevrsne putopisne novele „Divlji dečak“ i „Ne stigavši nikad do vrha“ italijanskog pisca Paola Konjetija.

Iako su međusobno veoma različite – jer se u prvoj teži samoći i miru, dok je druga prožeta avanturizmom i spoznajom jedne egzotične kulutre – u ovim se pričama zapravo prikazuju dve strane i dve životne dobi jedne ličnosti, pa i suprotstavljena interesovanja koja su sasvim uobičajena u životu jednog čoveka, tim pre što se vremenom zaista može promeniti način života, pa da se najpre teži osamljenju, a zatim zajedničkoj avanturi.

Može pomalo čudno delovati i to da se samoći teži u Alpima usred Evrope, a da se nova poznanstva neprestano sklapaju po nedostupnim Himalajima na nepalsko-kineskoj granici, ali čak ni u takvim naizgled paradoksalnim slučajevima nije teško ispuniti svoju misiju i ostvariti svoje želje, bez obzira na to da li je cilj unapred jasan ili treba da bude pronađen tokom hodočašća i preispitivanja.

I sâm se direktno susrevši sa paradoksalnim zagonetkama tibetanskog budizma, Konjeti je na njima donekle i formirao svoje priče, otkrivši nam divljinu koja to više nije kad je pohodi veliki broj onih koji žele da se osame, prikazavši nam planinu koja je sveta zbog onoga što se sa nje vidi iako na sveto tlo niko nije kročio, pokazavši nam da povratak kući postaje cilj tek kad se shvati kojoj se kući treba vratiti, prenevši nam mudrost o srećnima koji zapravo i nemaju drugog izbora.

Na sličan način, u izvesnom začaranom krugu je i odnos društva i samoće, pri čemu se samoća upravo i nameće kao idealno društvo, pogotovo nakon odlaska iz sredine gde su ljudi usamljeniji kad su sa drugim ljudima nego kad su sami.
Međutim, pošto je teško ostati i duhovno i fizički usamljen u svetu gde sve veći broj ljudi teži usamljenosti, u Konjetijevim se pričama formiraju svojevrsne družine usamljenika, koje već same po sebi izgledaju kontradiktorno, ali očigledno je da se i ona iskonska katarza, svojstvena osamljenju i duševnom miru, još bolje potvrđuje tek nakon kontakta sa drugim ljudima i nakon spoznaje potpuno drugačijih svetova i kultura.

Upoznajući dušu italijanskih Alpa i nepalskih Himalaja, putnik iz Konjetijevih priča uvek i svuda ostaje dosledan svojim idejama i idealima, a prateći njegove avanture kroz predele i podneblja gde se rastojanje računa u danima, istovremeno ćemo proći i kroz putnikova povremena ali i te kako presudna magnovenja, pa ćemo takođe proživeti i sve njegove nedoumice u variranju između želje za povratkom kući i želje za ponovnom avanturom.

Paolo Konjeti istakao je u predgovoru kako se nada da će srpski čitaoci uživati u njegovim planinama – i to je važno zapaziti i istaći, da su i Alpi i Himalaji u Konjetijevim novelama zapravo njegovi Alpi i Himalaji, onako kako ih je on video i doživeo, a ne destinacije iz novinskih reportaža ili turističkih vodiča, pa stoga ovu knjigu treba prvenstveno razumeti kao ličnu spoznaju i samospoznaju, kao lično traganje i otkrivanje, a opet slobodno možemo zamisliti kako to i nisu Konjetijevi doživljaji nego doživljaji bilo kog izmišljenog lika, tako da se i kroz ovu malu kontradiktornost još jedanput javlja zagonetna priroda drevne budističke mudrosti.

Autor: Dušan Milijić