Prikaz knjige „Devetsto treća“: Potresni prikaz istine
Zahvaljući knjizi „Devetsto treća“ Dragiše Vasića, najupečatljivijem opisu i osvrtu na Majski prevrat, možemo da čujemo, osetimo i razumemo događaje iz srpske istorije sa samog početka 20. veka, tako tragično neminovne i neminovno tragične da ćemo se i naježiti i zapitati.
Istorija nikada ne prolazi, ona je uvek tu. Da li je u pitanju jučerašnji dan, ili doba pre sto i više godina, svejedno je. Dela ostaju, a ostaje i energija kojom su ona učinjena. Energija ne umire. Stoga i istorijski događaji, pored toga što utiču na političke prilike vekovima, večno nose sa sobom pokrov ili zoru novog dana. Šta od toga na svojim hrapavim plećima nosi prevrat dinastije iz 1903. možda može da prosudi svako od nas, u zavisnosti od toga kako gleda na politiku Obrenovića, svih zajedno i poslednjih, kralja Aleksandra i kraljice Drage. A kako su se događaji odvijali, brilijantno nam je prikazano u knjizi Dragiše Vasića „Devetsto treća“.
Advokat, pisac, akademik i političar „Devetsto treću“ je napisao odavno, a sada imamo priliku da je pročitamo u novom izdanju. Velika je to prilika. Možemo da čujemo, osetimo, prisustvujemo i razumemo događaje iz srpske istorije sa samog početka 20. veka, tako tragično neminovne i neminovno tragične da ćemo se i naježiti i zapitati.
U ovoj istoriografiji je dat pogled spolja i iznutra na prilike (i neprilike) na dvoru, u vlasti i u državi, kao i uvid u ličnost kralja Aleksandra, njegov sukob sa ocem i nekim ministrima. Kraljevska saga je večna, kao i ljudska, i vidimo da se ponavlja i u sadašnjim monarhijama. Pisac nam potvrđuje i male sage, koje nisu baš imanentne svim porodicama, bilo nekraljevskim, bilo kraljevskim – na primer onu o lažnoj trudnoći kraljice Drage. Pratimo pobune đaka, nezadovoljstvo oficira i naroda i kažemo, opet, da znamo da je bilo povoda za nezadovoljstvo, ali ne i za ubistvo! Ne za masakr.
Važna odlika ove knjige, koja se sa pravom diči neutralnošću i objektivnošću, jeste i pohvala glavnim akterima kada je zaslužuju (pragmatičnost, nepotkupljivost i praktičnost kraljice Drage, na primer). No takvi gestovi nisu zadovoljili oficire i više strukture. Ipak je bilo pritisaka na građane. Kad ih, nažalost, nije bilo, pitamo – zar je moralo stvari rešavati ubistvom?
A ubistvo... prikazano nam je detaljno. Da se zna. Da znamo. Imena su „postrojena“ , sve je ogoljeno, i do detalja opisano. Do u minut. Pisac je u noći atentata kao đak bio u gradu i sve je saznao. Atentata... Podmuklog ubistva, ipak. Dogorelo je do nokata, razumemo, ali zar je moralo tako? Na Sašu i Dragu, koja je Sašu zaštitila svojim telom?
Izgleda da je moralo. Svi su odigrali svoje uloge – Apis, Genčić, ambasadori, konzuli, ađutanti, ordonansi, kafandžije, muzičari, ministri i narod. A ubistvo nam je dato kao teatralni prikaz, od pripreme, prikrivanja, preko nervoze sa ključevima, lutanjima, odanostima i neodanostima. Događaji su opisani sa strašću, kakvi su i bili. Strast je tekla te noći punog meseca, ključala je krv, krv je pala, sudbina zemlje se preobratila.
Sve liči na igrokaz, a to nikako nije bio. Prevrat je bio neminovna stvarnost. Stvarnost u noći, koja donosi sasvim novi dan u kome se spiraju krv i ljaga. Tela su bačena ispred dvora, izbodena zločinom iz strasti. A mi, čitajući, vidimo skoro filmski prikaz tragedije.
O, Saša i Draga... Saznajemo, čak, koju ona knjigu čita pre nego što se srela sa smrću. Ovo je potresni prikaz istine i ubistava koja su usledila. Prikaz noći u kojoj se kovitlalo kraljeubistvo. U knjizi je opisan i večito gungulasti Beograd, kao i živalj, koji je nastavio da živi posle državnog udara. Đaci pitaju: „Ima li ispita?“, dok su tela vladara u mrtvačnici. Poziva se Karađorđević, dok diplomatija „leti“ ili posmatra. Sile boga ne mole. Režimi padaju, kao što je pao Sašin. Za neke nesnosan, za neke i dalje neprežaljen.
Ova knjiga je značajna ne samo zbog svoje upečatljivosti već i zato što daje prikaz reakcija domaće i strane štampe i mogućih planova kralja Aleksandra Obrenovića, koji nikada nisu stigli da se ispune, a bili su mudriji od politike koja je usledila. Imamo uvide i u kontrazavere u Nišu i Kragujevcu, kao i u sudbine zaverenika. Sve je bilo zavera devetsto treće. Da li smo posle nje postali pametniji, ostaje da se vidi kada se, bar prvo o njoj, spozna cela istina.
Autor: Ana Atanasković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 47
Istorija nikada ne prolazi, ona je uvek tu. Da li je u pitanju jučerašnji dan, ili doba pre sto i više godina, svejedno je. Dela ostaju, a ostaje i energija kojom su ona učinjena. Energija ne umire. Stoga i istorijski događaji, pored toga što utiču na političke prilike vekovima, večno nose sa sobom pokrov ili zoru novog dana. Šta od toga na svojim hrapavim plećima nosi prevrat dinastije iz 1903. možda može da prosudi svako od nas, u zavisnosti od toga kako gleda na politiku Obrenovića, svih zajedno i poslednjih, kralja Aleksandra i kraljice Drage. A kako su se događaji odvijali, brilijantno nam je prikazano u knjizi Dragiše Vasića „Devetsto treća“.
Advokat, pisac, akademik i političar „Devetsto treću“ je napisao odavno, a sada imamo priliku da je pročitamo u novom izdanju. Velika je to prilika. Možemo da čujemo, osetimo, prisustvujemo i razumemo događaje iz srpske istorije sa samog početka 20. veka, tako tragično neminovne i neminovno tragične da ćemo se i naježiti i zapitati.
U ovoj istoriografiji je dat pogled spolja i iznutra na prilike (i neprilike) na dvoru, u vlasti i u državi, kao i uvid u ličnost kralja Aleksandra, njegov sukob sa ocem i nekim ministrima. Kraljevska saga je večna, kao i ljudska, i vidimo da se ponavlja i u sadašnjim monarhijama. Pisac nam potvrđuje i male sage, koje nisu baš imanentne svim porodicama, bilo nekraljevskim, bilo kraljevskim – na primer onu o lažnoj trudnoći kraljice Drage. Pratimo pobune đaka, nezadovoljstvo oficira i naroda i kažemo, opet, da znamo da je bilo povoda za nezadovoljstvo, ali ne i za ubistvo! Ne za masakr.
Važna odlika ove knjige, koja se sa pravom diči neutralnošću i objektivnošću, jeste i pohvala glavnim akterima kada je zaslužuju (pragmatičnost, nepotkupljivost i praktičnost kraljice Drage, na primer). No takvi gestovi nisu zadovoljili oficire i više strukture. Ipak je bilo pritisaka na građane. Kad ih, nažalost, nije bilo, pitamo – zar je moralo stvari rešavati ubistvom?
A ubistvo... prikazano nam je detaljno. Da se zna. Da znamo. Imena su „postrojena“ , sve je ogoljeno, i do detalja opisano. Do u minut. Pisac je u noći atentata kao đak bio u gradu i sve je saznao. Atentata... Podmuklog ubistva, ipak. Dogorelo je do nokata, razumemo, ali zar je moralo tako? Na Sašu i Dragu, koja je Sašu zaštitila svojim telom?
Izgleda da je moralo. Svi su odigrali svoje uloge – Apis, Genčić, ambasadori, konzuli, ađutanti, ordonansi, kafandžije, muzičari, ministri i narod. A ubistvo nam je dato kao teatralni prikaz, od pripreme, prikrivanja, preko nervoze sa ključevima, lutanjima, odanostima i neodanostima. Događaji su opisani sa strašću, kakvi su i bili. Strast je tekla te noći punog meseca, ključala je krv, krv je pala, sudbina zemlje se preobratila.
Sve liči na igrokaz, a to nikako nije bio. Prevrat je bio neminovna stvarnost. Stvarnost u noći, koja donosi sasvim novi dan u kome se spiraju krv i ljaga. Tela su bačena ispred dvora, izbodena zločinom iz strasti. A mi, čitajući, vidimo skoro filmski prikaz tragedije.
O, Saša i Draga... Saznajemo, čak, koju ona knjigu čita pre nego što se srela sa smrću. Ovo je potresni prikaz istine i ubistava koja su usledila. Prikaz noći u kojoj se kovitlalo kraljeubistvo. U knjizi je opisan i večito gungulasti Beograd, kao i živalj, koji je nastavio da živi posle državnog udara. Đaci pitaju: „Ima li ispita?“, dok su tela vladara u mrtvačnici. Poziva se Karađorđević, dok diplomatija „leti“ ili posmatra. Sile boga ne mole. Režimi padaju, kao što je pao Sašin. Za neke nesnosan, za neke i dalje neprežaljen.
Ova knjiga je značajna ne samo zbog svoje upečatljivosti već i zato što daje prikaz reakcija domaće i strane štampe i mogućih planova kralja Aleksandra Obrenovića, koji nikada nisu stigli da se ispune, a bili su mudriji od politike koja je usledila. Imamo uvide i u kontrazavere u Nišu i Kragujevcu, kao i u sudbine zaverenika. Sve je bilo zavera devetsto treće. Da li smo posle nje postali pametniji, ostaje da se vidi kada se, bar prvo o njoj, spozna cela istina.
Autor: Ana Atanasković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 47
