Prikaz knjige Dejvida Vana, gosta ovogodišnjeg Sajma knjiga – „Legenda o samoubistvu“
Knjigu „Legenda o samoubistvu“ Dejvida Vana, jednog od samosvojnih glasova savremene američke proze, ekskluzivnog gosta 64. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, izdavačka kuća Laguna objavila je u Biblioteci „Amerikana“. U njoj su do sada publikovana dela Pinčona, Majlera, Čivera, Apdajka i dugih autora koji svojim ostvarenjima predočavaju lice i naličje američkog društva 20. i 21. veka, što je više od pouzdane preporuke koje ovdašnji čitalac može da dobije uzimajući u ruke jedno debitantsko delo. Pored pogovora Zorana Penevskog i lako dostupnih informacija da je u pitanju izuzetno delo nagrađeno nizom uglednih međunarodnih priznanja, poznavaocu književnosti prevedene sa engleskog i nemačkog jezika, siguran znak da je reč o delu značajne književne vrednosti i umetničke snage, predstavlja i podatak o prevodiocu dr Tijani Tropin. Upravo zahvaljujući njenom trudu i daru, na srpskom jeziku možemo čitati ostvarenja Elfride Jelinek, Gustava Majnrika, Herte Miler, Martina Valzera, Ridigera Zafranskog i drugih stvaralaca.
Ali, već prve stranice ove duboke, tamne i sugestivne proze obuzimaju čitaoca i postaju preporuka same sebi, jer Vanovo delo, naročito njegov središnji deo furioznog tempa naslovljen Ostrvo Sakvan, dozvoljava čitaocu da štivo ostavi tek na onoliko vremena koliko mu je potrebno da, kao posle snažnog udarca, ponovo dođe do vazduha. Ima u tome nekakve čudne simbolike i povezanosti sa mnoštvom riba koje se ulovljene, izvučene iznad površine voda, bore za život na stranicama čitavog ovog dela, postajući, uz sveprisutno vatreno oružje, jedan od stožernih, mnogoznačnih motiva.
Šest priča, koje u zavisnosti od vlastitog čitalačkog iskustva, pa čak i uložene koncentracije, možemo na mnoštvo različitih načina simbolički i značenjeski ukrstiti u mrežu, povezuju glavni junaci ̶ dečak Roj i njegov psihički nestabilni otac Džim, sklon suicidu. Njihov odnos, lišen bliskosti i topline, uz mnoštvo drugih veoma komplikovanih emotivnih odnosa u koje ulaze Vanovi sporedni likovi, poput divljeg rastinja koje odlikuje pejzaž u kome se odvijaju najsugestivnije scene ovog dela, za čitav život opteretiće dete teškim osećanjem krivice i griže savesti. Otac i sin, ali i svi srodnici, svi sadašnji i bivši supružnici, svi koji su ikada bili prisni, u ovom štivu postaju međusobno različiti kao mesta ucrtana u topografiju Vanove proze, poput Aljaske, za koju se vezuje otac, i Kalifornije, u koju se, posle porodičnog kraha, dečak seli sa majkom i sestrom.
Iako je samoubistvo jedna od ključnih tema ovog Vanovog ostvarenja, a izuzetne stranice njegovog dela posvećene uzrocima koje dovode do toga da pojedinac digne ruku na sebe i dilemama koje proističu iz same pomisli na to da je smrt bolja i smislenija od života onakvog kakav umemo da živimo, autor ovu temu osvetljava iz različitih perspektiva i pozicija naratora, pa „Legendu o samoubistvu“ možemo čitati i kao duboko proživljeno iskustvo o dalekosežnim posledicama takvog čina. Voljna smrt bezbroj puta kasnije se ponavlja u životu bližnjih koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da njihovo postojanje i ljubav prema samoubici nisu bili dovoljno tvrda jemstva. Ali, uprkos temi koja nam se nameće iz prvog plana, i koja varira kroz svaku od celina, knjiga koju čine zapravo je nastala iz težnje da se posvedoči o tome da je svaka priča, u stvari, u samoj svojoj suštini legenda: nepouzdana, lična, sa bezbroj dodatih i ne manje oduzetih detalja, i da shodno tome, verodostojnost ne spada u njene vrednosne atribute.
Zato se u svakoj od zasebno naslovljenih proza, bez obzira kome u datoj prilici pisac poverava priču i kojim tehnikama pripovedanja se služi, radi o nastojanju da se ispitaju mogućnosti doživljavanja i pripovedanja. Mogućnost različitih čitanja ovog ostvarenja, naizgled posvećenog svojevoljnom odlasku u smrt, na izvestan način potvrđuje da je i u njemu, zapravo, reč o neicrpnosti života i obilju smislova koje priča nudi.
Autor: Olivera Nedeljković
Izvor: Delfi Kutak
Ali, već prve stranice ove duboke, tamne i sugestivne proze obuzimaju čitaoca i postaju preporuka same sebi, jer Vanovo delo, naročito njegov središnji deo furioznog tempa naslovljen Ostrvo Sakvan, dozvoljava čitaocu da štivo ostavi tek na onoliko vremena koliko mu je potrebno da, kao posle snažnog udarca, ponovo dođe do vazduha. Ima u tome nekakve čudne simbolike i povezanosti sa mnoštvom riba koje se ulovljene, izvučene iznad površine voda, bore za život na stranicama čitavog ovog dela, postajući, uz sveprisutno vatreno oružje, jedan od stožernih, mnogoznačnih motiva.
Šest priča, koje u zavisnosti od vlastitog čitalačkog iskustva, pa čak i uložene koncentracije, možemo na mnoštvo različitih načina simbolički i značenjeski ukrstiti u mrežu, povezuju glavni junaci ̶ dečak Roj i njegov psihički nestabilni otac Džim, sklon suicidu. Njihov odnos, lišen bliskosti i topline, uz mnoštvo drugih veoma komplikovanih emotivnih odnosa u koje ulaze Vanovi sporedni likovi, poput divljeg rastinja koje odlikuje pejzaž u kome se odvijaju najsugestivnije scene ovog dela, za čitav život opteretiće dete teškim osećanjem krivice i griže savesti. Otac i sin, ali i svi srodnici, svi sadašnji i bivši supružnici, svi koji su ikada bili prisni, u ovom štivu postaju međusobno različiti kao mesta ucrtana u topografiju Vanove proze, poput Aljaske, za koju se vezuje otac, i Kalifornije, u koju se, posle porodičnog kraha, dečak seli sa majkom i sestrom.
Iako je samoubistvo jedna od ključnih tema ovog Vanovog ostvarenja, a izuzetne stranice njegovog dela posvećene uzrocima koje dovode do toga da pojedinac digne ruku na sebe i dilemama koje proističu iz same pomisli na to da je smrt bolja i smislenija od života onakvog kakav umemo da živimo, autor ovu temu osvetljava iz različitih perspektiva i pozicija naratora, pa „Legendu o samoubistvu“ možemo čitati i kao duboko proživljeno iskustvo o dalekosežnim posledicama takvog čina. Voljna smrt bezbroj puta kasnije se ponavlja u životu bližnjih koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da njihovo postojanje i ljubav prema samoubici nisu bili dovoljno tvrda jemstva. Ali, uprkos temi koja nam se nameće iz prvog plana, i koja varira kroz svaku od celina, knjiga koju čine zapravo je nastala iz težnje da se posvedoči o tome da je svaka priča, u stvari, u samoj svojoj suštini legenda: nepouzdana, lična, sa bezbroj dodatih i ne manje oduzetih detalja, i da shodno tome, verodostojnost ne spada u njene vrednosne atribute.
Zato se u svakoj od zasebno naslovljenih proza, bez obzira kome u datoj prilici pisac poverava priču i kojim tehnikama pripovedanja se služi, radi o nastojanju da se ispitaju mogućnosti doživljavanja i pripovedanja. Mogućnost različitih čitanja ovog ostvarenja, naizgled posvećenog svojevoljnom odlasku u smrt, na izvestan način potvrđuje da je i u njemu, zapravo, reč o neicrpnosti života i obilju smislova koje priča nudi.
Autor: Olivera Nedeljković
Izvor: Delfi Kutak
