Prikaz knjige „Cuker Laza“: Najšašaviji bogataš Srbije svih vremena
Mihail Kurtović bio je pravi cuker – darežljiv, dobrodušan i nadasve šarmantan. Bio je, kako mu nadimak Cuker Laza i kaže, pravi šećer! Pa pride još i milioner! Kako je baš njegovih šaka dopalo stričevo bogatstvo, iako ga je on i iz predostrožnosti izbrisao iz testamenta, detaljno nam i šaljivo opisuje u novom istorijskom štivu „Cuker Laza“ vazda veličanstveni Živojin Petrović, koji nas je već oduševljavao, a i zabavljao, prethodnim hit knjigama „Nestvarno, a stvarno“, „Nestvarno, a stvarno 2“ i „Ratnik sunca“, i dokazao da ume da iščačka škakljive i zabavne anegdote i detalje iz istorije, i to toliko istančano da je „Cuker Laza“ već nekoliko dana nakon izlaska u knjižarama ušao među deset najprodavanijih knjiga.
Ovde nam razotkriva verovatno najvećeg srpskog ekscentrika Kraljevine Jugoslavije, koji je toliko zaokupljao pažnju javnosti da je štampa o njemu godinama redovito brujala, a danas retko ko i zna za njega. Živojin je nedavno izjavio da je kopajući po gradskim arhivima naišao na testament iz 1897. godine koji mu je zapao za oko jer se, za razliku od drugih zaveštanja, u njemu izričito naglašava ime i prezime jedne osobe kojoj pisac tog dokumenta ne želi da ostavi apsolutno ništa od svog enormnog bogatstva! Stric kakvog ni neprijatelju, jelte, ne biste poželeli, ali kako sudbina uvek voli da se poigra ili našali s nama u zavisbosti iz kog ugla gledate, stričevo je silno ovozemaljsko blago, koje na onaj svet nije sa sobom mogao poneti, ipak završilo upravo u rukama prokuženog nećaka! A kad ga niste sami zaradili bogatstvo je najlakše, a i najslađe, s guštom potrošiti, a Cuker Laza jeste bio široke ruke. Da li iz dobročinstva ili zato što je hteo da se osveti namćorastom stričku, Laza je odrešio kesu i pare bacao skoro pa s vrha nebodera. Da li ga je proćerdao, to opet zavisi od ugla posmatranja, ali verovatno ćete se složiti sa mnom da nije kada vam pojasnim kome je sve delio kapom i šakom. Sem strancima u nevolji i lepim ženama, Laza je voleo da daje silne pare i univerzitetu u Beogradu, književnim udruženjima, studentima, naučnicima i đacima, raspevanim molerima koji bi ga dirnuli pesmom, siromasima itd.
Nižući komične zavrzlame i šašave dogodovštine, Petrović nam maestralno oslikava lik Cukera Laze i otkriva nam da je kao mali voleo da mesi kolače (otud i nadimak Cuker) i da zabušava u školi, i već tada je bio drugačiji od drugih, a iz vojske je otpušten kao „duševno poremećen“. A možda malo i jeste bio, istini za volju: imao je šizofrene navike, paranoične ispade, umivao se benzinom, po gradu su ga iz razonode vozali u invalidskim kolicima, ali je bio dobrodušan i lakoveran, te su ga mnogi iz njegovog okruženja iskorišćavali – od upravnika njegovih imanja i slugu, do njegove ljubavnice. Po gradu se vozio u starinskoj limuzini šarenoj kao cirkuska šatra i to sa sve puderom i karminom na licu, a i inače je u javnost voleo da izlazi nafrakan kao klovn i uparađen kao rajska ptica. Mogli bismo čak biti i vragolasti i reći da je bio preteča Majkla Džeksona pošto je još početkom 20. veka nosao zavrnute pantalone na bele čarape!
Knjiga, koja se čita kao najvickastija komedija (daj bože da je neko prebaci na veliko platno – Dušane Kovačeviću, čitaš li nas?) s protagonistom pored kojeg bi čak i likovi iz filma „Maratonci trče počasni krug“ delovali kao pojam i primer noblesa i prisebnosti, obiluje gomilom urnebesnih epizoda kojima je Laza ludo zabavljao kako sebe tako i čitavu varoš. Ali da u šali uvek ima i zbilje i da ispadi ovog prvoklasnog ugursuza nisu baš svima bili zabavni, govori i činjenica da ga je više od pedeset najuglednijih lekara u kraljevini pregledalo pokušavajući da po nalogu suda utvrde da li je zaista sišao s uma ili je samo malo blesav. Ova knjiga svedoči i o gramzivosti i halapljivosti zavidnih rođaka, kao i o javašluku i korumpiranosti srpskih sudova na početku 20. veka, i otkriva nam da se sklonost štampe senzacionalizmu nije javila juče.
Vrcava, zabavna i šašava, uz junaka koji više deluje kao neki ekstravagantni bonvivan s filmskog platna nego stvarna osoba, ovo je storija o čoveku koji je ili bio lud ili se samo u životu ludo zabavljao. A da li je njegov primer preporuka i savet za druge, ili ipak naravoučenije, na vama je da odlučite kada pročitate knjigu.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Ovde nam razotkriva verovatno najvećeg srpskog ekscentrika Kraljevine Jugoslavije, koji je toliko zaokupljao pažnju javnosti da je štampa o njemu godinama redovito brujala, a danas retko ko i zna za njega. Živojin je nedavno izjavio da je kopajući po gradskim arhivima naišao na testament iz 1897. godine koji mu je zapao za oko jer se, za razliku od drugih zaveštanja, u njemu izričito naglašava ime i prezime jedne osobe kojoj pisac tog dokumenta ne želi da ostavi apsolutno ništa od svog enormnog bogatstva! Stric kakvog ni neprijatelju, jelte, ne biste poželeli, ali kako sudbina uvek voli da se poigra ili našali s nama u zavisbosti iz kog ugla gledate, stričevo je silno ovozemaljsko blago, koje na onaj svet nije sa sobom mogao poneti, ipak završilo upravo u rukama prokuženog nećaka! A kad ga niste sami zaradili bogatstvo je najlakše, a i najslađe, s guštom potrošiti, a Cuker Laza jeste bio široke ruke. Da li iz dobročinstva ili zato što je hteo da se osveti namćorastom stričku, Laza je odrešio kesu i pare bacao skoro pa s vrha nebodera. Da li ga je proćerdao, to opet zavisi od ugla posmatranja, ali verovatno ćete se složiti sa mnom da nije kada vam pojasnim kome je sve delio kapom i šakom. Sem strancima u nevolji i lepim ženama, Laza je voleo da daje silne pare i univerzitetu u Beogradu, književnim udruženjima, studentima, naučnicima i đacima, raspevanim molerima koji bi ga dirnuli pesmom, siromasima itd.
Nižući komične zavrzlame i šašave dogodovštine, Petrović nam maestralno oslikava lik Cukera Laze i otkriva nam da je kao mali voleo da mesi kolače (otud i nadimak Cuker) i da zabušava u školi, i već tada je bio drugačiji od drugih, a iz vojske je otpušten kao „duševno poremećen“. A možda malo i jeste bio, istini za volju: imao je šizofrene navike, paranoične ispade, umivao se benzinom, po gradu su ga iz razonode vozali u invalidskim kolicima, ali je bio dobrodušan i lakoveran, te su ga mnogi iz njegovog okruženja iskorišćavali – od upravnika njegovih imanja i slugu, do njegove ljubavnice. Po gradu se vozio u starinskoj limuzini šarenoj kao cirkuska šatra i to sa sve puderom i karminom na licu, a i inače je u javnost voleo da izlazi nafrakan kao klovn i uparađen kao rajska ptica. Mogli bismo čak biti i vragolasti i reći da je bio preteča Majkla Džeksona pošto je još početkom 20. veka nosao zavrnute pantalone na bele čarape!
Knjiga, koja se čita kao najvickastija komedija (daj bože da je neko prebaci na veliko platno – Dušane Kovačeviću, čitaš li nas?) s protagonistom pored kojeg bi čak i likovi iz filma „Maratonci trče počasni krug“ delovali kao pojam i primer noblesa i prisebnosti, obiluje gomilom urnebesnih epizoda kojima je Laza ludo zabavljao kako sebe tako i čitavu varoš. Ali da u šali uvek ima i zbilje i da ispadi ovog prvoklasnog ugursuza nisu baš svima bili zabavni, govori i činjenica da ga je više od pedeset najuglednijih lekara u kraljevini pregledalo pokušavajući da po nalogu suda utvrde da li je zaista sišao s uma ili je samo malo blesav. Ova knjiga svedoči i o gramzivosti i halapljivosti zavidnih rođaka, kao i o javašluku i korumpiranosti srpskih sudova na početku 20. veka, i otkriva nam da se sklonost štampe senzacionalizmu nije javila juče.
Vrcava, zabavna i šašava, uz junaka koji više deluje kao neki ekstravagantni bonvivan s filmskog platna nego stvarna osoba, ovo je storija o čoveku koji je ili bio lud ili se samo u životu ludo zabavljao. A da li je njegov primer preporuka i savet za druge, ili ipak naravoučenije, na vama je da odlučite kada pročitate knjigu.
Autor: Miroslav Bašić Palković
