Istoričarka Aleksandra Vuletić, koja je doktorirala na temu braka u kneževini Srbiji, svoju je disertaciju pretvorila u istorijski značajnu i izuzetno temeljnu riznicu podataka o bračnim odnosima i običajima – knjigu „Brak u modernoj Srbiji“ koja predstavlja krunu njenog istraživačkog rada na temu društvenog života Srba 19. i 20. veka. Obimna i detaljna, prepuna zanimljivih primera, knjiga nam kroz rekonstrukciju bračnog života u prošlosti opisuje dva sveta: onaj unutrašnji (želje, težnje, stremljenja, probleme i potrebe bračnih saputnika) i onaj spoljnji (promene i razvoj jedne zemlje u doba modernizacije).

S uređenjem braka kao jedne od najstarijih institucija otpočelo se još u srednjem veku, pa se prekinulo pod turskom vlašću kada umesto države i crkve pravila određuje društvo, da bi se sa ozakonjavanjem te institucije ponovo krenulo zajedno s rađanjem nezavisne države. Smatralo se da se kontrolom nad brakom stiče kontrola i nad javnim moralom. No, sklapanje i raskidanje brakova dugo će ostati pod ingerencijom crkve, dok će država gledati da kroz zakone ukine zloupotrebe i običaje neusklađene sa savremenim civilizacijskim načelima. Za iskorenjavanje nazadnih i štetnih običaja biće ipak potrebno ostvariti i društveno-ekonomske promene u zemlji koja se takoreći iznova rađala iz pepela. Zanimljivo je da će ekonomsko-socijalni interesi još dugo zadržati primat nad emocijama u srpskom braku. Očuvanje patrijarhalnih vrednosti smatrano je nacionalnim interesom u vreme nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja.

Srbija je, kada su u pitanju brakovi, prošla dug put od otmica devojaka radi ženidbe u srednjem veku i odsecanja ruku i nosa za bračnu preljubu po Dušanovom zakoniku, do kupovine mlade ili bežanja žena kod ljubavnika, mnogoženstva, preljubništva i bludočinstva. Tada su mnoge stvari i njihovo rešavanje zavisili od običaja ili od volje crkve.

Saznaćemo i da su početkom 18. veka austrijske vlasti zabranile Srpkinjama da se porađaju po šumama, nego da to rade u kućama uz pomoć najbližih kako bi se smanjila smrtnost novorođenčadi. Bebe su umirale i zbog čedomorstva jer su žene ubijale decu rođenu van braka i to je dugo bio najveći problem uz stupanje u brak putem otmice. U postustaničkoj Srbiji uvedena je muškarcima i obaveza plaćanja izdržavanja vanbračno rođene dece i smrtna kazna ženama za ubijanje sopstvenog poroda. No, kako je strah od sramote jači od straha od smrti, a običaji su jači od zakona, Srbima je trebalo dosta vremena da odustanu od nazadnih navika.

Da smo u mnogim stvarima i dalje patrijarhalni svedoči i činjenica da se za vreme kneza Miloša „obležanje muža“ (homoseksualni odnos) kažnjavalo šibanjem, a Srbija se, eto, i danas nalazi među retkim zemljama Evrope koje ne dopuštaju istopolne brakove.

Aleksandra će nam otkriti i da je u 19. veku donja granica za brak bila 17 leta kod muškaraca i 14. leta kod žena. Saznaćemo i za dobegavanje (kad devojka dobegne momku kako bi se udala za njega) i za domazete (muškarce koji kao mlađa braća ne nasleđuju imanje od oca, pa se ožene u kuću devojke koja nema braću i tako nasleđuju imanje od njenog oca tj. od tasta). Jasno je da je posredi jedno veoma interesantno i edukativno štivo.

Autor: Miroslav Bašić Palković