„Osećajte se kao kod kuće!“ Upravo ovom rečenicom, koja je katkad izraz istinskog gostoljublja, a katkad tek uzgred glasno izrečena misao kojom se prekida tišina pri poteškoćama u komunikaciji, domaćini podstiču novopridošle namernike da se u njihovom domu osećaju slobodno i bez ustezanja. Tako su, već u samom naslovu knjige „Kod kuće“ Bila Brajsona, koju je Laguna objavila u izvanrednom prevodu Gordana Skrobonje, dočekani i čitaoci koji odškrinu ovo delo. Oni kojima nije prvi put da čitaju neko od brojnih ostvarenja Bila Brajsona znaju koliko ih erudicije, koliko moći da se podaci iz obimne građe sistematizuju i povežu, a nadasve koliko ih lucidnosti i originalnosti čeka među njegovim koricama, i u štivu koje ih očekuje sigurno će se osećati kao svoji na svom. Ipak, oni koji se prvi put nađu u zadivljujuće projektovanoj, u celini i detalju veoma raskošno, ali i minuciozno opremljenoj, Brajsonovoj građevini od reči, mogu se zbuniti kao u kakvoj velelepnoj palati, ne znajući kuda da gledaju i gde najpre da pođu. Ipak, ako budete zavoleli Brajsona, neće vam teško pasti da se u obilazak vraćate iznova i da posmatranje počinjete sa neke druge tačke i na način koji je sasvim neuobičajen. Tako je zapravo, autor i došao na ideju da napiše ovo delo: doselivši se sa porodicom u nekadašnji parohijski dom u mirnom seocetu Norfoku u Britaniji, popeo se jednom prilikom na tavan da proveri neku vodovodnu cev i odatle mu se ukazala jedna sasvim nova perspektiva iz koje treba sagledati ljudsku prošlost. Dakle, odlučio je Brajson, ne baviti se više ispisivanjem stranica i stranica koje su posvećene velikim bitkama, vladarima i spletkama, mirovnim sporazumima i političkim intrigama, već razmotriti običan, svakodnevni život, zapaziti predmete koji su nam najbliži i kojima se svakodnevno i rutinski služimo ne znajući kako su nastali i koliko je ljudske volje i mašte trebalo da oni nastanu. „Dok sam gledao oko kuće, prenerazio sam se i pomalo užasnuo zbog spoznaje koliko malo znam o svetu domaćinstva koji me okružuje. Jednog popodneva, dok sam sedeo za kuhinjskim stolom i dokono se igrao posudama za biber i so, palo mi je na pamet da uopšte nemam pojma otkud, od svih mogućih začina na svetu, osećamo tako postojanu privrženost baš prema njima. Zašto ne, recimo, biber i korijander, ili so i cimet? I zbog čega viljuške imaju četiri zupca, a ne tri ili pet. Mora da postoje razlozi za to.“ I avantura kroz svetsku istoriju, onu o kojoj malo znamo, a koja se tiče svakog pojedinca, bio on velikaš ili beskućnik, mogla je da počne: „Napisaću istoriju sveta, a da ne izađem iz kuće“, odlučuje autor i, krećući se iz prostorije u prostoriju kuće, ispisuje kratku istoriju privatnog života, kako stoji u podnaslovu knjige. Jer priča o kući je priča o tome kako su ljudi živeli u njoj, kako su se rađali i umirali, venčavali i činili preljubu, kako su održavali ličnu higijenu, gde su spavali, kako su vaspitavali nove naraštaje, kako su se odevali, pa u osnovnom toku izlaganja nalazimo upečatljive, često naturalističke slike i briljantno uklopljene eseje o upotrebnim predmetima bez kojih ne bismo mogli ni da zamislimo svoj život. Tako u ovoj, prevashodno evropocentričnoj, nepretencioznoj, iako na obimnoj građi sačinjenoj, istoriji privatnog života, nalazimo vanredno zanimljiva poglavlja o koječemu što nam se čini kao predmet o kome se teško može ispričati priča. Ipak, Brajson je majstor sinteze i majstor pojedinosti, pa će nas istorija brushaltera, vodokotlića, povest borbe sa vašima i miševima možda začuditi više od povesti nastanka neke svetski poznate građevine. Nećemo, nažalost, zapamtiti imena eksperata ili slučajnih pronalazača čiji su pronalasci učinili život ne samo komfornim, već pre svega mogućim, ali posle čitanja ove knjige, umesto vajkanja, sa olakšanjem ćemo krenuti prema hrpi neispeglanog veša ili gomili neopranih sudova, u to sam sasvim sigurna. Ipak, dok budemo obavljali te dosadne kućne poslove sa mnogostruko manje snage i za mnogo kraće vreme, setimo se poslednjeg pasusa iz Brajsonove knjige. Nesklon poduci i prikrivenim naravoučenijima, on nam otvoreno kaže: „Najveća moguća ironija bila bi kad bismo u beskrajnim pokušajima da ispunimo život komforom i srećom stvorili svet u kojem ne bi ostalo niti jednog niti drugog“.

Autor: Olivera Nedeljković