Moj mejl urednici romana „Biblija“ Nenada Rackovića glasi:

„Znaš šta? Iskreno, meni je ovo super. Ali nekako sam pripremljen ušao u tekst. Najveća vrlina mu je istovremeno i mana. Ne znam da li je namerno, ali ako jeste, onda je genijalno. Od spida napraviti bensedinski narativ. Totalno je u kontraritmu. Dopadljiv je, žao mi ga je, nije on pali anđeo, nego anđeo koga su maltretirali autoriteti koje je sam mistifikovao. Veličanstveni bolid. Dođe mi da zaplačem nad odlukom da bude strejt. Džoni je hrabar, droge su pičke...“

Ova interna prepiska šturim jezikom kojim se naša generacija služi barem je lišena šatrovačkog, tako da nekome može da bude i kristalno jasna kao afirmativna preporuka romana. Čovek poput Nenada Džonija Rackovića, sinonim meteora koji je u momentu rađanja krenuo iz neslućene visine ka beskraju, dokaz je da dno ne postoji. Mada on ceo svoj ovozemaljski život žuri da se razbije na kraju puta, bezdan se pred njim otvara. Nije mu dovoljno onih par tričavih artefakata iz njegovog života poput filmova, izložbi, romana. Život hoće od njega još. Kada je život suviše zahtevan, čovek poludi. Ne može da se nosi s tolikim pritiskom. Najlakše bi se to rešilo u ispovedaonici sa nekoliko „očenaša“, ali kome se ispovedaju ljudi koji pišu Bibliju? Sebi? Nama? Doktorima, koji moraju da budu pametniji od ludih dijamanata?  

Našao sam odgovor kada sam pročitao roman sazdan od Rackovićevih dijagnoza. Izvini, Uelbeče, ima bolesnijih od tebe. Ali ovaj je naš, zato mi je drag. I drago mi je što se neko konačno ogolio toliko da nam ponudi spas. Meni lično je drago što sam gori od njega: Racković je nežna i duševna osoba, polomljena u službi majke, supruge, naroda. Džoni je prevario sve. Nije ga pobedio porok, nije ga pobedila terapija. One njega ne dotiču. On može samo da nastavi svojom ulicom. Niko brže od njega ne ide uzbrdo. Nizbrdicu je odavno savladao.

Koliki talenat mora da poseduje čovek da bi ovo štivo napisao! Rotacije među likovima, kazivanje iz prvog, drugog, trećeg lica. Teskoba bolničke sobe i agorafobija, koja stiska kada Nenad izleti u eksterijer, skaču sa papira direktno u oči. Ovo je roman koji tera na pomeranje. Ne može da se čita dok sediš. Ko legne uz knjigu, teško da će uskoro ustati.

Lakše bi mi bilo da je Džoni stranac, a ne čovek koga maltene svaki dan viđam u hladu moje ulice. Sada moram da ga dodirnem, jer ima neko verovanje da pojedinci emituju energiju koja oplemenjuje i puni ljude. U momentu kada sam sav na punjačima (telefon, laptop, pušim na struju, vozim trotinet na struju) treba mi neko koga ću isisati i napuniti se. Plašim se samo da ću se rasprsnuti ako me dodirnu prsti koji su ovu Bibliju napisali.
Bravo, Nenade! 

Autor: Dule Nedeljković
Izvor: Nedeljnik