Milan Kundera je jedan od meni veoma dragih pisaca zbog svoje elegancije, poetike i mog stereotipnog  i potpuno nepotkrepljenog ubeđenja da tako treba da piše imigrant-intelektualac koji živi u Francuskoj.

„Besmrtnost“, koju je nedavno objavila beogradska Laguna, savršeno se uklapa u tu moju sliku svojom elegantnom pričom koja počinje iz običnog pokreta ruke jedne žene na kraju njenog časa plivanja. Taj gest podstiče Kunderu da napiše delom fiktivnu a delom stvarnu priču o ženi po imenu Anjes.

Anjes još uvek žali za nedavno preminulim ocem i čezne za samoćom i životom u planinama Švajcarske, daleko od muža i ćerke ali sa kojima bi bila u kontaktu (taj osećaj mi je nekad toliko pooznat). Anjes ima mlađu sestru Lauru koja je njena sušta suprotnost. Laura je otelotvorenje telesnog i putenosti, žene koja nikada nije iskusila ljubav već samo seks, dok Anjes svoje telo smatra fabrikom predviđenom za rušenje i koja je u braku punom ljubavi ali bez imalo strasti.

Dok priča Anjesinu priču, Kundera u nju vešto upliće i stvarne ličnosti - Getea i njegov krug, Hemingveja i kroz različite priče istražuje besmrtnost, ljubav, slavu ali istovremeno i daje portret francuskog društva s kraja 20. veka, medija i preokupiranosti imidžom.

Drame i tenzije iz Kunderinih drugih dela nema u ovoj kombinaciji romana, eseja i biografskog materijala, ali je zato „Besmrtnost“  baršunasto nežna i topla priča. Najiskrenija preporuka za „Besmrtnost“ i, naravno, Kunderinu besmrtnu „Nepodnošljivu lakoću postojanja“.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik