Prikaz knjige „Beograd kroz ključaonice 100 kuća“
Čak i gradovi u kojima odrastamo, živimo i starimo, neretko pred nama ostaju zaključani. Zadihano hitajući za vlastitim životom, zagledani u ekrane koje nosimo u rukama, bivamo lako uvučeni u pijavicu izlišnih informacija, pa se ni na tren ne zaustavljamo pred njegovim neizbrojnim vratima, koja bi nam se, samo ako pokucamo, i otvorila. Zaokupljeni sobom i onim što nam se čini životno važnim, nikada ne usporimo korak pored ograde od kovanog gvožđa iza koje bukte ruže. Retko kada podignemo pogled prema golišavom anđelu na fasadi zdanja pored koga svakodnevno prolazimo i još ređe opažamo da se sa pročelja neke zidanice još nisu okrunili davno postavljeni inicijali. Bezbroj puta, u hitnji, minemo pored zgrade koja u svom zvaničnom ili u govoru uobičajenom nazivu čuva spomen na ime nekadašnjeg vlasnika, ne zapitavši se ni ko je on, zapravo, bio. I tako, iz dana u dan, iz godine u godinu, previđamo sve ono u čemu obitava istinski duh mestâ koje volimo. Jer kao što kaže Italo Kalvino, grad ne priča svoju prošlost, već je sadrži kao linije na ruci, ispisanu u ćoškovima ulica, u žaluzinama prozora, u gelenderima stepenica, u antenama gromobrana, u držačima za zastave… Upravo o tome što je ostalo zapisano u građevinama podignutim na ulicama i trgovima naše prestonice, na veoma argumentovan i upečatljiv način, svedoči knjiga „Beograd kroz ključaonice 100 kuća“ Nenada Novaka Stefanovića, publiciste i književnika, autora veoma čitanog „Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda“.
Ovo delo predstavlja neizostavno štivo za one čitaoce koji Beograd doživljavaju kao svoj grad, ma odakle da su u njega dospeli, za sve one koji tek otkrivaju njegovu lepotu, kao i manje lepe strane milionskog grada, ali i za sve one koji se i bez dži-pi-es navigacije i google mapa nepogrešivo snalaze na njegovim bulevarima i u udaljenim naseljima. Jer Stefanović je napisao veoma zanimljivu, čitljivu i podsticajnu istoriju zdanja koja su podizana, rušena do temelja ili prepravljana u skladu sa zahtevima koje su, ispred estetike, stavljali pobornici novih ideja i neprekidnih društvenih promena. A staro je pravilo koje se u nedogled ponavlja: svaki novi vlastodržac želi da sruši postojeći i svet podigne ispočetka.
Stefanović nas, poput iskusnog i šarmantnog vodiča koji nepogrešivo oseća pred kojim zdanjem će se turista najduže zadržati i šta će od predočenog na njega ostaviti najjači utisak, vodi sigurno i lako, ne samo kroz prostor, već i kroz vreme. Priče o memorijalnom kompleksu neznanom junaku na Avali, o Novom dvoru, o domovima industrijalaca, lekara, naučnika i umetnika, o vilama u kojima je, smenjujući se u ritmu krupnih istorijskih zbivanja, uvek stanovala prestonička elita, o beogradskim hotelima, trgovinama, radnjama, bibliotekama i drugim ustanovama kulture, prevashodno su povesti o pojedincima koji su ih projektovali, finansirali njihovo podizanje, a ponajviše o onima koji su u njima živeli. Na to ukazuje i čuvena misao Borislava Pekića da su kuće kao i ljudi, koju autor kao moto ispisuje na ulasku u svoje zdanje od reči. Iz svakog od zaokruženih, ali lucidno povezanih poglavlja Stefanovićeve knjige, biva nam već na prvi pogled jasno da su građevine zapravo slika i prilika svojih vlasnika. Zgrade, katkada, postaju i mnogo više od toga – kriva ogledala u kojima se jasno vidi sujetnost, surevnjivost i osionost onih koji su ih podizali. Spram svojih želja, oni su birali ahtitekte i neimare, koje je, razume se, vukla neutaživa želja za sticanjem, žudnja za slavom ili i jedno i drugo u isti mah. Vešto ispripovedane priče o monumentalnim zdanjima, uspelim arhitektonskim ostvarenjima i onima koja to nisu, na taj način dobijaju karakter kulisa za drame uzbudljivih zapleta. U njima su, bez ovacija i aplauza, počinjale i završavale se velike ljubavi, stvarani bračni mnogouglovi, smišljane intrige sa kobnim posledicama i kovane zavere tragičnih raspleta.
Napisani živim, veoma koloritnim jezikom čija leksika, baš kao i stilovi u gradnji beogradskih kuća, predstavlja neponovljiv rezultat susretanja i prožimanja različitih kultura, Stefanovićevi tekstovi su zasnovani na pomno proučenoj literaturi i dugogodišnjem samostalnom novinarskom instraživanju. Njihova autentičnost, ipak, proističe iz autorovog umeća da ispriča priču, oživi atmosferu, da nam približi aktere događaja i pronicljivo povuče paralele između zbivanja, koji, samo naizgled, nemaju mnogo sličnosti. Zbog svega toga, knjiga „Beograd kroz ključaonice 100 kuća“ predstavlja, zapravo, svežanj ključeva koje čitalac dobija u ruke. Koji od njih ćemo upotrebiti i u koju odaju ćemo zakoračiti, to je naš vlastiti izbor. Ipak, jedno je sigurno: ko ovu knjigu odabere kao vodič kroz prošlost srpske prestonice, podignute na ušću dveju reka, nasred drumova koji spajaju istok sa zapadom i jug sa severom, neće Beogradom više koračati na pređašnji način. Uprkos hitnji, zastajaćemo i upirati pogled ka zdanjima na koja doskora nismo ni obraćali pažnju. Možda ćemo odredišta svojih budućih šetnji birati upravo sa stranica ove knjige. Ili ćemo, podstaknuti nekom pričom, započeti vlastito istraživanje. Ključ je, dakle, okrenut u nama samima i vrata počinju da se otvaraju jedna za drugima.
Autor: Olivera Nedeljković
Ovo delo predstavlja neizostavno štivo za one čitaoce koji Beograd doživljavaju kao svoj grad, ma odakle da su u njega dospeli, za sve one koji tek otkrivaju njegovu lepotu, kao i manje lepe strane milionskog grada, ali i za sve one koji se i bez dži-pi-es navigacije i google mapa nepogrešivo snalaze na njegovim bulevarima i u udaljenim naseljima. Jer Stefanović je napisao veoma zanimljivu, čitljivu i podsticajnu istoriju zdanja koja su podizana, rušena do temelja ili prepravljana u skladu sa zahtevima koje su, ispred estetike, stavljali pobornici novih ideja i neprekidnih društvenih promena. A staro je pravilo koje se u nedogled ponavlja: svaki novi vlastodržac želi da sruši postojeći i svet podigne ispočetka.
Stefanović nas, poput iskusnog i šarmantnog vodiča koji nepogrešivo oseća pred kojim zdanjem će se turista najduže zadržati i šta će od predočenog na njega ostaviti najjači utisak, vodi sigurno i lako, ne samo kroz prostor, već i kroz vreme. Priče o memorijalnom kompleksu neznanom junaku na Avali, o Novom dvoru, o domovima industrijalaca, lekara, naučnika i umetnika, o vilama u kojima je, smenjujući se u ritmu krupnih istorijskih zbivanja, uvek stanovala prestonička elita, o beogradskim hotelima, trgovinama, radnjama, bibliotekama i drugim ustanovama kulture, prevashodno su povesti o pojedincima koji su ih projektovali, finansirali njihovo podizanje, a ponajviše o onima koji su u njima živeli. Na to ukazuje i čuvena misao Borislava Pekića da su kuće kao i ljudi, koju autor kao moto ispisuje na ulasku u svoje zdanje od reči. Iz svakog od zaokruženih, ali lucidno povezanih poglavlja Stefanovićeve knjige, biva nam već na prvi pogled jasno da su građevine zapravo slika i prilika svojih vlasnika. Zgrade, katkada, postaju i mnogo više od toga – kriva ogledala u kojima se jasno vidi sujetnost, surevnjivost i osionost onih koji su ih podizali. Spram svojih želja, oni su birali ahtitekte i neimare, koje je, razume se, vukla neutaživa želja za sticanjem, žudnja za slavom ili i jedno i drugo u isti mah. Vešto ispripovedane priče o monumentalnim zdanjima, uspelim arhitektonskim ostvarenjima i onima koja to nisu, na taj način dobijaju karakter kulisa za drame uzbudljivih zapleta. U njima su, bez ovacija i aplauza, počinjale i završavale se velike ljubavi, stvarani bračni mnogouglovi, smišljane intrige sa kobnim posledicama i kovane zavere tragičnih raspleta.
Napisani živim, veoma koloritnim jezikom čija leksika, baš kao i stilovi u gradnji beogradskih kuća, predstavlja neponovljiv rezultat susretanja i prožimanja različitih kultura, Stefanovićevi tekstovi su zasnovani na pomno proučenoj literaturi i dugogodišnjem samostalnom novinarskom instraživanju. Njihova autentičnost, ipak, proističe iz autorovog umeća da ispriča priču, oživi atmosferu, da nam približi aktere događaja i pronicljivo povuče paralele između zbivanja, koji, samo naizgled, nemaju mnogo sličnosti. Zbog svega toga, knjiga „Beograd kroz ključaonice 100 kuća“ predstavlja, zapravo, svežanj ključeva koje čitalac dobija u ruke. Koji od njih ćemo upotrebiti i u koju odaju ćemo zakoračiti, to je naš vlastiti izbor. Ipak, jedno je sigurno: ko ovu knjigu odabere kao vodič kroz prošlost srpske prestonice, podignute na ušću dveju reka, nasred drumova koji spajaju istok sa zapadom i jug sa severom, neće Beogradom više koračati na pređašnji način. Uprkos hitnji, zastajaćemo i upirati pogled ka zdanjima na koja doskora nismo ni obraćali pažnju. Možda ćemo odredišta svojih budućih šetnji birati upravo sa stranica ove knjige. Ili ćemo, podstaknuti nekom pričom, započeti vlastito istraživanje. Ključ je, dakle, okrenut u nama samima i vrata počinju da se otvaraju jedna za drugima.
Autor: Olivera Nedeljković
