Prikaz knjige „Ajnštajn u vremenu i prostoru“: Jednostavnost je najveća sloboda
Možda se sećate svog detinjstva kada vam je neko (u mom slučaju je to bio tata) pričao o Ajnštajnovim dogodovštinama, na primer, kako je Albert išao u pozorište u pidžami. Možda se sećate Albertove biografije koju je napisao Borislav Kuznjecov. Svakako se sećate neke od Ajnštajnovih fotografija, na kojima se jasno vidi da je bio krajnje neobičan i u neku ruku u skladu sa „svojim“ visoko radioaktivnim elementom 99.
„Ajnštajn u vremenu i prostoru: Život u 99 čestica“ Samjuela Grejdona je nova, izuzetna biografija sastavljena od 99 eseja, koja ponovo osvetljava naučnikov život, pružajući nam uvide koji će nama biti od koristi. Razumećemo velikana, ali i sebe čitajući ove redove, koji otkrivaju manje poznate aspekte iz njegovog životnog puta.
Samjuel Grejdon je urednik naučne rubrike u Tajmsovom književnom dodatku. Drago nam je da se osmelio da napiše ovu svojevrsnu zbirku „crtičastih“ eseja o fizičaru koji je otkrio relativnost, crne rupe i postavio jednačinu E = mc². No Ajnštajn je bio i čovek koji je iznad svega voleo da gradi kule od karata. Gradio ih je tako vešto da su neke imale i po četrnaest spratova. Voleo je da bude sam, nikada nije žurio ni u čemu. Ležernu nežurbu „vuče“ još iz detinjstva. U ovoj knjizi saznajemo zašto su povodom toga njegovi roditelji bili uspaničeni i da li se sve na kraju dobro završilo. Saznajemo i u kojim su sve situacijama njegovi roditelji bili začuđeni. Jer Anštajn je bio čudo, u svakom smislu, mogao je zbog oduševljenja proučavanjem kompasa da sam sebi snizi visoku temperaturu.
Čudo je bio taj čovek koji je shvatio da prostor i vreme nisu apsolutni već zavise od kretanja i mase. I koji se izdigao iznad svih vređanja, napada i podsmevanja zato što je ubaštinio spoj čudastvenog uma i prostodušne duše. Gledao je u nebo, obožavao je sazvežđe Orion, nekome je (saznaćemo iz knjige kome!) pisao „Srce moje milo!“, još kao šesnaestogodišnjak je imao prve ideje o relativnosti. Saznaćemo i portrete kojih naučnika je držao na zidovima, šta je mislio o matematici (možda ste znali to već, možda vam je rekao tata ili neki nastavnik iz osnovne škole, a ovde ćete to saznanje razlučiti i produbiti). Naše saznavanje će biti kao paralelna struktura nad atomskim vezama Ajnštajnove sudbine.
Ova je knjiga, dakle, priručnik za stvaranje paralelnih, paučinastih, palpabilnih veza sa naučnikovim životom. Koliko je bilo kome sada važno ko je Ajnštajnu davao niske ocene iz raznoraznih predmeta? Koliko je nama važno ko nas ocenjuje? Da li je potrebno da nam je važno? Šta može da bude važnije od vrcavosti životnih sokova, od provokativnosti, od radoznalosti, genijalnosti, kao da nas pita Ajnštajn, iznad i ispod ovog štiva, kao da njegova nonšalantnost okružuje knjigu i podučava nas životu.
Nije sve bilo idealno. Naučnik je bio rasejan, na primer. Prikazane su njegove mane, iskidani odnosi sa Milevom Marić i jednim od njihovih sinova, prikazana su njegova neverstva. Naravno, pre svega toga prikazana je njihova ljubav koja je možda ostala na nekoj od staza planinskog prevoja Spligen.
Ali Ajnštajnova energija nije nigde ostala zaboravljena. Tu je. Čeka na nas da je otkrijemo, a autor ju je odlično prvo razlučio pa ponovo sastavio, kroz pričice i anegdotice, kroz slojeve i tektonske kore. O, kako razumemo Ajnštajnovu odbojnost prema ograničenjima akademske zajednice. O, kako silno želimo da budemo slobodni kao on, i u izgledu, i u predstavljanju, i u jednostavnosti. Jednostavnost je jedna od najvećih sloboda.
Kako da ne volimo naučnika sa „ludom“ frizurom kad vidimo koliko je bio neopterećen normama? Voli ga autor ove knjige, volimo ga mi, prepoznajemo se, ogledamo se u ovom čoveku čije su oči gledale i izvan sazvežđa Orion. Ne osećamo sopstvenu težinu u slobodnom padu kroz ovu biografiju, baš kao što je Ajnštajn i dokazao. Postajemo svevremeni i poželjno šašavi. Drago nam je da je Ajnštajn izbegao nacističku odmazdu, drago nam je što nam je taj čovek sa uvećanim srcem objasnio da je sve relativno i što je izvesne apsurdnosti sveta pobedio sopstvenim postojanjem.
Hvala Samjuelu Grejdonu što nam je pružio priliku da se ove zvezdane genijalnosti opet setimo.
Autor: Ana Atanasković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 54
„Ajnštajn u vremenu i prostoru: Život u 99 čestica“ Samjuela Grejdona je nova, izuzetna biografija sastavljena od 99 eseja, koja ponovo osvetljava naučnikov život, pružajući nam uvide koji će nama biti od koristi. Razumećemo velikana, ali i sebe čitajući ove redove, koji otkrivaju manje poznate aspekte iz njegovog životnog puta.
Samjuel Grejdon je urednik naučne rubrike u Tajmsovom književnom dodatku. Drago nam je da se osmelio da napiše ovu svojevrsnu zbirku „crtičastih“ eseja o fizičaru koji je otkrio relativnost, crne rupe i postavio jednačinu E = mc². No Ajnštajn je bio i čovek koji je iznad svega voleo da gradi kule od karata. Gradio ih je tako vešto da su neke imale i po četrnaest spratova. Voleo je da bude sam, nikada nije žurio ni u čemu. Ležernu nežurbu „vuče“ još iz detinjstva. U ovoj knjizi saznajemo zašto su povodom toga njegovi roditelji bili uspaničeni i da li se sve na kraju dobro završilo. Saznajemo i u kojim su sve situacijama njegovi roditelji bili začuđeni. Jer Anštajn je bio čudo, u svakom smislu, mogao je zbog oduševljenja proučavanjem kompasa da sam sebi snizi visoku temperaturu.
Čudo je bio taj čovek koji je shvatio da prostor i vreme nisu apsolutni već zavise od kretanja i mase. I koji se izdigao iznad svih vređanja, napada i podsmevanja zato što je ubaštinio spoj čudastvenog uma i prostodušne duše. Gledao je u nebo, obožavao je sazvežđe Orion, nekome je (saznaćemo iz knjige kome!) pisao „Srce moje milo!“, još kao šesnaestogodišnjak je imao prve ideje o relativnosti. Saznaćemo i portrete kojih naučnika je držao na zidovima, šta je mislio o matematici (možda ste znali to već, možda vam je rekao tata ili neki nastavnik iz osnovne škole, a ovde ćete to saznanje razlučiti i produbiti). Naše saznavanje će biti kao paralelna struktura nad atomskim vezama Ajnštajnove sudbine.
Ova je knjiga, dakle, priručnik za stvaranje paralelnih, paučinastih, palpabilnih veza sa naučnikovim životom. Koliko je bilo kome sada važno ko je Ajnštajnu davao niske ocene iz raznoraznih predmeta? Koliko je nama važno ko nas ocenjuje? Da li je potrebno da nam je važno? Šta može da bude važnije od vrcavosti životnih sokova, od provokativnosti, od radoznalosti, genijalnosti, kao da nas pita Ajnštajn, iznad i ispod ovog štiva, kao da njegova nonšalantnost okružuje knjigu i podučava nas životu.
Nije sve bilo idealno. Naučnik je bio rasejan, na primer. Prikazane su njegove mane, iskidani odnosi sa Milevom Marić i jednim od njihovih sinova, prikazana su njegova neverstva. Naravno, pre svega toga prikazana je njihova ljubav koja je možda ostala na nekoj od staza planinskog prevoja Spligen.
Ali Ajnštajnova energija nije nigde ostala zaboravljena. Tu je. Čeka na nas da je otkrijemo, a autor ju je odlično prvo razlučio pa ponovo sastavio, kroz pričice i anegdotice, kroz slojeve i tektonske kore. O, kako razumemo Ajnštajnovu odbojnost prema ograničenjima akademske zajednice. O, kako silno želimo da budemo slobodni kao on, i u izgledu, i u predstavljanju, i u jednostavnosti. Jednostavnost je jedna od najvećih sloboda.
Kako da ne volimo naučnika sa „ludom“ frizurom kad vidimo koliko je bio neopterećen normama? Voli ga autor ove knjige, volimo ga mi, prepoznajemo se, ogledamo se u ovom čoveku čije su oči gledale i izvan sazvežđa Orion. Ne osećamo sopstvenu težinu u slobodnom padu kroz ovu biografiju, baš kao što je Ajnštajn i dokazao. Postajemo svevremeni i poželjno šašavi. Drago nam je da je Ajnštajn izbegao nacističku odmazdu, drago nam je što nam je taj čovek sa uvećanim srcem objasnio da je sve relativno i što je izvesne apsurdnosti sveta pobedio sopstvenim postojanjem.
Hvala Samjuelu Grejdonu što nam je pružio priliku da se ove zvezdane genijalnosti opet setimo.
Autor: Ana Atanasković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 54
