Ovo je Johan, i on ima problem s agresijom.“ Kad bi ranije čuo takvu dijagnozu, Jesper Jul bi bio zapanjen. U međuvremenu je i sam postao agresivan - ili bar počeo da se ljuti. To ga je i navelo da napiše ovu knjigu. Ona se zove prosto „Agresija“ i bavi se emocijom koja je dosad predstavljala verovatno najveći tabu. Johan, smatra Jul, nema nikakav problem. Problem ima sistem, a to su njegovi roditelji i vaspitači, koji gnevnu decu (u 95 odsto slučajeva radi se o dečacima) diskriminišu i time ugrožavaju njihovo zdravlje i osećaj sopstvene vrednosti.

Ovaj sistem, naime, agresivno reagovanje po sebi ocenjuje kao primitivno i manjkavo i stoga i od četvorogodišnjaka očekuje da ono što hoće i osećaju objasne argumentima. Trenutno verovatno najpoznatiji porodični terapeut u svetu tu tendenciju da se značajne emocije, bilo u porodici ili institucijama, proglase za nepoželjne naziva „botoks sindromom duše“. Preterano zaštitnički nastrojene „helikopter majke“ (i očevi) pokušavaju da svoju decu sačuvaju od svake frustracije i svakog bola ‒ pa i od sopstvenog besa, tuge, ili samo nestrpljenja.

Time se, međutim, ovakvi roditelji pretvaraju u glumce s kojima dete ne može da izgradi pravu vezu. Tu „neoromantičnu“ defanzivu i anemični način gledanja na decu Jul naziva „nasiljem ljubaznosti i korektnosti“, jer ipak počiva na starom dvostrukom moralu, koji uvek optužuje onoga ko je slabiji.

Odbacivanje agresivnosti, međutim, ne vodi slobodi od nasilja, već, naprotiv, pothranjuje nasilno i samodestruktivno ponašanje. Dete se šalje kod psihologa i time postaje problematičan slučaj ‒ umesto da anti-agresivna kultura, koja po Julovom mišljenju trenutno divlja, preispita svoje principe i svoju realističnost.

Iskorenjivanje agresije značilo bi „smanjivanje kvaliteta našeg života, kao i kvaliteta naših veza i individualnih i kolektivnih postignuća“. Sa agresijom moramo naučiti da se nosimo, a ova važna knjiga nam daje neke savete za to.

Autor: Kristin Brajtenfelner
Izvor: cms.falter.at