Ako ste ikada, vođeni mladalačkim poletom i radoznalošću, pročitali neku od knjiga Tona Telehena (1941), nagrađivanog holandskog autora koji se u svetu proslavio svojim suptilnim i misaonim književnim ostvarenjima, sigurna sam da se nećete dugo dvoumiti pred knjižarskom policom na kojoj su poređana novoprevedena dela. Jer svakog čitaoca koji je već uživao u Telehenovim poetičnim kratkim pričama istinski će obradovati mogućnost da pronađe duhovno zadovoljstvo i intelektualni podsticaj u još jednom ostvarenju iz opusa ovog pisca, po obrazovanju lekara.

Ovoga puta tu dragocenu mogućnost pružila nam je izdavačka kuća Laguna, objavivši njegovu knjigu „A kuda idemo?“ u prevodu Olivere Petrović van der Leuv, sa jednostavnim ilustracijama Te Tjong-Kinga (1933), koje nas još dublje uveravaju u lepotu i nepretencioznu mnogoznačnost Telehenovih tekstova. Ali ako se kojim slučajem, između dela znatno upadljivijeg kolorita, pamtljivijih naslova i većeg obima, koja se, pri tome, već mesecima visoko kotiraju na top-listama, sasvim slučajno mašite za belu knjižicu na čijoj korici, u zanosu, tango igraju, ni manje ni više, nego jedan nilski konj i ženka nosoroga, zastanite i tu, na licu mesta, u knjižari, pročitajte makar jednu Telehenovu priču. I shvatićete sve što treba da shvatite.

Najpre će vam postati jasno da njegova proza nije, kako se obično ističe, namenjena deci, već onima koji su uspeli da do zrelosti sačuvaju onu bescenu detinju upitanost nad svim što nas okružuje. A nakon tog, jednog jedinog letimičnog pogleda na štivo koje vam je u rukama, saznaćete da li je ova knjiga sa bezvremenim pitanjem u naslovu pravo štivo za vas. Ako sami niste ljubitelj književnosti koja ima dubinske veze sa ostvarenjima Antoana de Sent Egziperija ili Ričarda Baha i ne budete imali nameru da ovom Telehenovom delu sačinjenom od malobrojnih reči i toliko mnogo smisla posvetite svoje vreme, saznaćete makar za koga bi ovo živopisno ilustrovano izdanje bilo idealan poklon.

Jer u naizgled idiličnom svetu prirode, na nekoj livadi ili šumskom proplanku, Telehenovi junaci, počev od najvećeg do onog jedva vidljivog (slon, medved, žaba, jež, veverica, drozd, vodeni cvet, žirafa, cvrčak, puž, nilski konj, nosorog, vrabac, mrav, zelena vaš...) zamišljeno ćute ili ćutke misle, pokušavajući da dopru do smisla svog postojanja i odgovore na pitanje o mestu ka kome su se uputili. Oni katkada ne uspevaju da jasno postave odredište ka kome žure ili šetaju nogu pred nogu, a katkada, tek skrenuvši sa najkraćeg puta, dolaze do sustinski važnih saznanja. Ponekad im se desi da ne primete da su preko ciljne linije odavno prekoračili, ali zadihano nastavljaju dalje, i dalje, osluškujući svoje uzlupano srce. A ko od nas, sa sigurnošću, uopšte i može potvrditi koji od puteva je glavni, a koji sporedan i bez izlaza?

Upravo stoga neka od Telehenovih metaforičnih priča u kojima se, samo prividno, malo šta ili skoro ništa ne događa, može da zaiskri u nepreglednoj tami i postane putokaz koji treba da sledimo. Razmišljajući o Telehenovim junacima, više nego o samima sebi, možda i dođemo do najjednostavnijih odgovora na komplikovana pitanja koja nas zbunjuju, a tiču se vrednosti, različitosti i onoga što nam je svima zajedničko – uzaludnosti i nade, prolaznog i nedostižnog, želja i divljenja, punoće i iluzije, surove izvesnosti i još okrutnije neizvesnosti, apsurda i bespomoćnosti, onoga što smo zaslužili, a nismo dobili, ali i onoga što je u našem vlasništvu, a ni po čemu nam istiski ne pripada. Bez obzira na to jesmo li slon, mrav, vrabac, veverica ili čitalac koji se zamislio nad pričom o njima, do njih možemo doći samo vlastitim naporom, živeći tako da ne prestanemo da budemo ono što zaista jesmo.

Autor: Olivera Nedeljković