Prikaz klasika Viktora Igoa „Bogorodičina crkva u Parizu“
Nedavno sam prvi put pročitao roman Viktora Igoa „Bogorodičina crkva u Parizu“. Knjiga me je oduševila i dirnula. Iako joj nedostaje dubina i ljudskost koje možemo prepoznati u romanu „Jadnici“, sama po sebi poseduje monumentalnost strukture i božansku saosećajnost. Ali ono najbolje u njoj jesu ljubavna priča i veličanstven opis grada, kakav se jedino može uporediti sa Džojsovim prikazom Dablina u „Uliksu.“
Ovo je priča o grandioznoj katedrali koja dominira gradom, sa kojom ga većina ljudi poistovećuje, i u njoj se odigrava dobar deo radnje romana, kao i najznačajniji dogođaji. Ona je takođe genius loci Pariza, sa dušom materinskih karakteristika koja pruža utočište i podrušku najnesrećnijoj deci (od kojih je većina bukvalno siročad: Grengoar, Kvazimodo, Esmeralda, Frolo), ali i utehu zbog teških i često tragičnih sudbina, bilo da su ružni ili prelepi, plemeniti ili podmukli.
Igoov roman se godinama nalazio na mojoj listi „obavezne obimne literature“, a ono što je konačno prevagnulo da se popne na vrh bila je moja sve veća opsednutost književnim delima u kojima centralnu figuru ima neki grad. U detinjstvu, omiljena priča iz „Hiljadu i jedne noći“ bila mi je ona u kojoj se radnja odigrava u Bagdadu, a od rane adolescencije sam uživao u pričama o Šerloku Holmsu i njegovim avanturama u Londonu, o D'Artanjanovom Parizu i Njujorku Niroa Vulfa. Potom sam počeo da uživam i u fantastičnijim gradovima, poput Stivensonovog i Makenovog Londona i Lajberovog Lankmara.
Čvrsto verujem da je objavljivanje romana „Bogorodičina crkva u Parizu“ 1831. godine, prelomna tačka za romane čiji su glavni junaci, zapravo, gradovi. Igo se oprobao u nežnom gotičkom stilu koji je već polako počeo da se gasi, usadio ga je u srž grada (tačnije u gotičku katedralu koja se nalazi u središtu velikog grada, gde je bilo očito da će procvati), zalivao sa izvora arapskih čudotvornih izvora (nezgodan zvonar, lopovska družina, prelepa plesačica) i negovao njegov rast istorijskom metodom Ser Voltera Skota. I tako je nastala urbana ljubavna priča.
To je, naravno, bio samo začetak. Još deset godina industrijalizacije i porasta broja stanovništva biće potrebno da bi evropski veliki gradovi zaličili na drevni Bagdad. Dikens će lopovsku bandu učiniti jednom od glavnih motiva zlokobnog Londona u romanu „Oliver Tvist“, dok će Ežen Si istražiti gradske poroke u svom delu „Tajne grada Pariza“ (1841), a uskoro će ih mnogi slediti – na komercijalan, ako ne na umetnički način.
Već nešto kasnije će na scenu stupiti novi detektivi gotičkih gradova (Poov Dupen, Gaboriov Lekok, Konan Dojlov Holms), a nedugo zatim će se ponovo pojaviti fantastične priče o čudima (Stivensonova „Nova hiljadu i jedna noć“, Makenova The Three Imposters), u potpunosti pripremajući gradsku scenografiju za književnike 20. veka, gde će izgraditi sopstvene romantične gradove koji se nalaze u svetu fantazije i otkrića.
Ono što nam Igo poručuje, jeste da, iako su kosti Kvazimoda i Esmeralde odavno postale prah, predivni grad koji vrvi od zločina i snova nastavlja da živi.
Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković
Ovo je priča o grandioznoj katedrali koja dominira gradom, sa kojom ga većina ljudi poistovećuje, i u njoj se odigrava dobar deo radnje romana, kao i najznačajniji dogođaji. Ona je takođe genius loci Pariza, sa dušom materinskih karakteristika koja pruža utočište i podrušku najnesrećnijoj deci (od kojih je većina bukvalno siročad: Grengoar, Kvazimodo, Esmeralda, Frolo), ali i utehu zbog teških i često tragičnih sudbina, bilo da su ružni ili prelepi, plemeniti ili podmukli.
Igoov roman se godinama nalazio na mojoj listi „obavezne obimne literature“, a ono što je konačno prevagnulo da se popne na vrh bila je moja sve veća opsednutost književnim delima u kojima centralnu figuru ima neki grad. U detinjstvu, omiljena priča iz „Hiljadu i jedne noći“ bila mi je ona u kojoj se radnja odigrava u Bagdadu, a od rane adolescencije sam uživao u pričama o Šerloku Holmsu i njegovim avanturama u Londonu, o D'Artanjanovom Parizu i Njujorku Niroa Vulfa. Potom sam počeo da uživam i u fantastičnijim gradovima, poput Stivensonovog i Makenovog Londona i Lajberovog Lankmara.
Čvrsto verujem da je objavljivanje romana „Bogorodičina crkva u Parizu“ 1831. godine, prelomna tačka za romane čiji su glavni junaci, zapravo, gradovi. Igo se oprobao u nežnom gotičkom stilu koji je već polako počeo da se gasi, usadio ga je u srž grada (tačnije u gotičku katedralu koja se nalazi u središtu velikog grada, gde je bilo očito da će procvati), zalivao sa izvora arapskih čudotvornih izvora (nezgodan zvonar, lopovska družina, prelepa plesačica) i negovao njegov rast istorijskom metodom Ser Voltera Skota. I tako je nastala urbana ljubavna priča.
To je, naravno, bio samo začetak. Još deset godina industrijalizacije i porasta broja stanovništva biće potrebno da bi evropski veliki gradovi zaličili na drevni Bagdad. Dikens će lopovsku bandu učiniti jednom od glavnih motiva zlokobnog Londona u romanu „Oliver Tvist“, dok će Ežen Si istražiti gradske poroke u svom delu „Tajne grada Pariza“ (1841), a uskoro će ih mnogi slediti – na komercijalan, ako ne na umetnički način.
Već nešto kasnije će na scenu stupiti novi detektivi gotičkih gradova (Poov Dupen, Gaboriov Lekok, Konan Dojlov Holms), a nedugo zatim će se ponovo pojaviti fantastične priče o čudima (Stivensonova „Nova hiljadu i jedna noć“, Makenova The Three Imposters), u potpunosti pripremajući gradsku scenografiju za književnike 20. veka, gde će izgraditi sopstvene romantične gradove koji se nalaze u svetu fantazije i otkrića.
Ono što nam Igo poručuje, jeste da, iako su kosti Kvazimoda i Esmeralde odavno postale prah, predivni grad koji vrvi od zločina i snova nastavlja da živi.
Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković
