„Kockar“ Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, izuzetno pronicljivo i sveobuhvatno delo koje oslikava društvene prilike 19. veka, prikazuje mladog čoveka čiji su životni sokovi, snaga, vitalnost ii smelost otišli na rulet.

Veliko je zadovoljstvo čitati Dostojevskog (1821–1881)! Jedan od najznačajnijih pisaca 19. veka (uz svog savremenika i sunarodnika Tolstoja verovatno i najznačajniji), realist sa „velikom ruskom dušom“, autor je čiji značaj i uticaj ne bledi, već s vremenom postaje sve jači, a njegova dela se danas čitaju sa istom strašću kao pre 150 godina. U pitanju je, spora nema, klasik sa velikim „K“.

Kratki roman „Kockar“ (1866) smešten je u impresivnoj bibliografiji Dostojevskog između „Zločina i kazne“ i „Idiota“, dva remek-dela svetske književnosti, a Laguna ga, u prevodu Milosava Babovića, objavljuje u okviru edicije Za sva vremena (u kojoj se takođe nalaze romani „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića i „Sutra je novi dan“ Margaret Mičel, oba sjajna i nezaobilazna za sve koji vole pisanu reč).

„Kockar“, iako po obimu znatno zaostaje za najpoznatijim romanima Dostojevskog, jedno je izuzetno pronicljivo i sveobuhvatno delo. Glavna tema romana je kockarska strast (dobro poznata i samom piscu), koja proždire junake „Kockara“ i menja im živote, sve to dato iz vizure Alekseja Ivanoviča, mladog čoveka koji na kocku stavlja i ono što mu je najdragocenije: ljubav. Na molbu devojke u koju je zaljubljen, Aleksej odlazi u kockarnicu, sasvim neočekivano osvaja pristojnu svotu, i tako u sebi otkriva strast prema ruletu. Priča je ispričana kroz bolno iskrenu ispovest mladog čoveka, glavnog junaka i pripovedača. Svako od sedamnaest poglavlja „Kockara“ u središtu ima novi doživljaj iz života Alekseja Ivanoviča u kojima se, kroz njegove odnose sa drugim likovima, oslikavaju društveno-socijalne prilike tog vremena.

Na 200 stranica Dostojevski donosi priču o mladom učitelju u službi rasipnog ruskog generala, udovca, koji je sa svojom svitom na odmoru u nemačkom banjskom gradiću Ruletenburgu (veoma prigodno ime, nema šta!). Alekseju Ivanoviču se veoma dopada Polina Aleksandrovna, generalova poćerka, i njih dvoje imaju poseban odnos koji, tako bar izgleda, lako može da se razvije u ljubav. General sa nestrpljenjem očekuje vesti o smrti svoje bogate tetke Antonide Vasiljevne, jer bi mu pozamašno nasledstvo omogućilo da oženi madmoazel Blanš, lepom i beskrupuloznom pustolovkom. Ali kako to već obično biva u romanima, stvari se komplikuju...

Naravno, tu su i drugi likovi, pre svega Englez Estli, koji u „Kockaru“ predstavlja glas razuma i proračunatosti, i Francuz De Grije, Aleksejev suparnik za Polininu naklonost, „Francuščić“ koji našem junaku zagorčava život i kod njega izaziva nalete ljubomore. Dostojevski u svom romanu daje i osvrt na ponašanje Rusa u inostranstvu, njihovu razmetljivost i neumerenost, a sve to kroz prikaz odnosa sa predstavnicima drugih naroda, koji se, pisac to u više navrata podvlači, ne prepuštaju tako lako strastima i imaju mnogo pragmatičniji odnos prema životu. Galerija likova je zaista raznovrsna i živopisna, a u tom mnoštvu se izdvaja babuška Antonida, žena od sedamdeset pet godina koja „odbija da umre“ i koja se, na užas generala, u Ruletenburgu takođe prepušta kockarskoj strasti.

Dostojevski je „Kockara“ napisao za svega dvadeset sedam dana kako bi ispunio obavezu prema svom izdavaču (i obezbedio novac potreban da isplati nagomilane dugove), ali u njemu ništa nije zbrzano ili nepromišljeno. Radnja je zbijena, intenzivna, pripovedačkog predaha nema, pristup je primetno drugačiji u odnosu na obimnije romane Dostojevskog čiji obim diktira drugačiji pripovedački tempo. Iako Dostojevski pripada stilskoj formaciji realizma, u „Kockaru“ se sasvim lako može prepoznati i nasleđe romantizma, što ovaj roman čini pitkijim za čitanje, manje suvoparnim, a ništa manje istinitim.

Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 44