Pripovedačica i glavna junakinja kratkog romana–prvenca Fransoaz Sagan (1935-2004) je Sesil, mlada buržujka puna kaprica, senzualnosti i sklonosti ka frivolnom. Sadržaj ovog dela izvorno objavljenog 1954. – kada je autorica bila jedva punoletna – zasniva se na događajima koji su se odvijali koju godinu pre trenutka predaje priče čitaocu: dok je Sesil još bila gimnazijalka. Na imanju na mediteranskoj obali, sa namerom da provedu dane uživanja na plaži i pod suncem i da na što ugodnije načine zaborave parisku svakodnevicu, nalaze se glavna junakinja, njen četrdesetogodišnji otac Rejmon, veseli i frivolni udovac–zavodnik do tada sklon kratkim vezama, prijateljica njegove pokojne supruge Ana i dvoje mladih, Elza i Siril.

Sva tri sporedna lika poseduju vrlo konkretne karakteristike koje će ih voditi ispunjenju jasno zadate uloge u priči. Za početak, Ana ranije nije bila bliska sa Rejmonom i po svojoj ozbiljnosti i suzdržanosti predstavlja opreku izrazito putenoj i provokativnoj Elzi, dok je njen partner Siril atraktivni dvadesetogodišnjak koji se dopada i glavoj junakinji. Svi junaci dela su pak na prvi pogled zadovoljni, površni i lepi buržuji koji samo žele brzometnu telesnu ljubav.

Međutim, u dva dela romana, kao da čitamo štivo o dva različita glavna junaka i glavne junakinje. Konflikt koji do toga dovodi leži u samoj Aninoj snazi ličnosti, koja menja prirodu površnih odnosa ostalih likova a zatim i u njenom započinjanju romanse sa Rejmonom. Time će ona, pre svega, uneti red i disciplinu u haotični život pun kaprica kakav su do tada vodili kćerka i otac, koji nakon niza površnih i karnalnih veza, uplovljava u jednu, pre svega mentalnu. Pošto Sesil počinje da je smatra neprijateljem ostatka porodice i njene harmonije, ona pokušava da ubedi Rejmona da je Elza zaljubljena u Sirila kako bi probudila njegovu ljubomoru i podstakla ga da zbog nje ostavi Anu. Kao u želji da očuva oca u svojstvu večnog mladića – što i on negde i dalje želi – glavna junakinja postiže da Elza postane Rejmonova seksualna igračka. Na kraju krajeva, Sesil osvešćuje posesivnu i poluincestuoznu prirodu svoje ljubavi prema ocu, i želi da ona takva i ostane, u čemu bi Ana bila samo prepreka i pretnja.

Tuga u romanu nije toliko prisutna, iako je sugerisana počev od naslova, motoa u vidu stihova Pola Elijara i prvih rečenica romana, mada je pripovedačica poriče. Tuga se ponovo pominje na kraju knjige, zajedno s kajanjem, da bi je Sesil posle svega priznala i naslovnom sintagmom završila i – kao mentalno znatno zrelija nego na početku štiva – zaokružila roman.

Sve uzev, glavna draž prvenca Fransoaz Sagan nije u tome što je vrlo mlada napisala delo koje će biti široko prevođeno i komercijalno i poslužiti kao predložak za filmsku adaptaciju i čitati se sa nesmanjenim intenzitetom gotovo 70 godina. Pretežni značaj romana je u plastičnom i ekonomičnom dekonstruisanju površne pariske buržoazije posle Drugog svetskog rata, dekadencije jedne važne društvene klase. Ili se slična uloga može pridati tretmanu završetka mladosti i prelaska iz čistog hedonizma, indolencije i apatije u odgovornost na jedva 130 stranica, gde nijedna rečenica nije viška. Vrlo je bitno spomenuti i kulturni kontekst u kojem je roman objavljen: u tom trenutku, Sartr, egzistencijalizam i društveno angažovana književnost bili su nametnute kanonske pojave (ne samo) u Francuskoj. U tom trenutku, jedna osamnaestogodišnjakinja uspeva da upečatljivo plasira svoj prvenac o hedonizmu, egoizmu i potrazi za zadovoljstvom, što znači da je Fransoaz Sagan uspela da, uz sve drugo, izrazito podrije onovremene književne norme.

Autor: Domagoj Petrović