U ovom romanu Marija Vargasa Ljose pripovedač je piskaralo koje prenosi vraški složenu političku pozadinu krvave istine o lažima ili, po nahođenju Danijela Sade, nečeg što deluje kao laž tako da istina o tome nikad ne može biti jasna: „Da li je priča fantastičko iskrivljenje stvarnosti? Pretvaranje stvarnih i konkretnih događaja u laži? […] Tkivo sačinjeno od laži pretvorenih u gigantske zavere moćnih?“ Svakom svoje, a peruanski nobelovac i dalje se vrlo valjano služi tehnikom u formi ukrštanja glasova, preciznog dijaloškog mozaika i kontrapunktnom strukturom koja sadrži katedralu dokumentacije što mu omogućuje da zaposedne svet kao kakav feud zlikovaca. Sledeće dve reči je lako izgovoriti ali ih je krajnje složeno preneti na polje fikcije: diskontinuitet i simultanost. Dotičnoj dvojnosti foknerovskih karakteristika valja pridružiti neprocenjivi floberovski šmek koji kod Vargasa Ljose prelazi u pitanje: kako ocrtati mapu ljudskih slabosti?

U „Jarčevoj fešti“, u lavirintu se su se našli general Truhiljo i njegova Dominikanska republika. U „Razgovoru u Katedrali“ temu čine moralna korupcija koju je Peru živeo pod diktaturom generala Manuela A. Odrije. Sada je pogled Vargasa Ljose usmeren na državni udar koji je u Gvatemali izveo Karlos Kastiljo Armas protiv legitimne vlade Hakoba Arbensa.

Pripovedanje o korupciji

Na maskenbalu, koji baš i nije venecijanski, sa pripovedačem ne pleše samo čitalac prepuštajući se lavirintu zla. Plešu i junaci jer su žrtve zavera, opisanih preciznim perom pisca za koga se veruje da je izmislio način na koji se mora pripovedati o korupciji koja sve uništava. I zato što je ovde muzika nasilna i nema mesta toplini u priči koja se suočava licem u lice sa krvavim životima u jednoj zemlji koja u isti mah predstavlja sve latinoameričke zemlje. Što se seje, to se i žanje.

Nema nade za Karlosa Kastilja Armada, „uzvišenog i delikatnog gospodina“, kao ni za dominikanskog pukovnika Džonija Abesa Garsiju, „šefa Bezbednosne službe vrhovnog generala Truhilja, ubice i mučitelja koji se postarao i za razna ubistva i pokušaje zločina u inostranstvu“, i za koga se pretpostavlja da je od mača kog se laćao i stradao u Haitiju oči u oči sa „čudovištima“ haićanskog diktatora zvanog Papa Dok. Možda samo čežnja preostaje osobi koja preživljava sve i nadživljuje svakog, uključujući i pripovedača koji je možda sve to samo sanjao, izvesnog Marija, s kojim ta osoba razgovara u epilogu koji niti zatvara knjigu, niti sadrži više istine – kao ni laži – od bilo kog drugog dela ovog romana: posredi je starica Marta Borero Para, „bivša mis Gvatemale (koja to nikada nije bila)“ i za koju više nema zemlje u kojoj bi mogla da živi.

Autor: Rikardo Bajšeras
Izvor: elperiodico.com
Prevod: Igor Marojević