Prikaz Almodovarove knjige „Poslednji san“: Iznad žanrova
Najznačajniji španski reditelj od Luisa Bunjuela naovamo, Pedro Almodovar (1949), u isti mah je (ko)scenarista gotovo svih filmova koji su mu doneli svetsku slavu. odnosno nagrade poput „Oskara“, „Zlatnog globusa“, „Zlatne palme“, „Goje“… On se i na drugi način bavio pisanom rečju, od kultnog romana „Vatra u utrobi“ (1981) i bizarnih hronika „Pati Difusa“ (1991), prevedenih na srpski, a kojima se u knjizi „Poslednji san“ vraća kroz svojevrsni „dajdžest“ o naslovnoj junakinji u narativu Ispovesti jednog seks-simbola.
Kako se Almodovar ispoveda u uvodu u delo, izvorno objavljenom 2023. godine, još kao dečak se osetio kao pisac pa je tako od kraja šezdesetih do prethodne godine uskladištio značajan broj narativa. Zahvaljujući njegovim saradnicima, spisi su sačuvani od zaborava i tako je, uz manje ispravke i dopune, nastao „Poslednji san“. Kao što takođe napominje u uvodu, oduvek je imao otpor prema pisanju autobiografije, pa i tome da je neko drugi napiše umesto njega. „Ja sam oduvek bio alergičan na sâm prizor knjige koja se u celosti bavi mojom ličnošću“, skromno dodaje. Iako priznaje da je štivo koje je pred čitaocima ipak neka vrsta fragmentiranog životopisa, ono se može čitati i kao zbirka sačinjena od dvanaest priča.
S jedne strane, čitalac se hoće uputiti u život slavnog reditelja, od njegove selidbe iz rodne La Manče u Madrid, preko rada u Telefonici, frankizma i postfrankizma do movide, alternativnog umetničkog pokreta čiji je Almodovar postao guru, i njegovih kasnijih filmskih ostvarenja, sve sa spominjanjem susreta sa značajnim ličnostima poput Lajze Mineli, kantautorke Ćavele Vargas ili Endija Vorhola. S druge strane, da se „Poslednji san“ gotovo mora čitati kao zbirka priča, čitalac će se najviše uveriti kroz najpotresniji narativ u knjizi, onaj naslovni, posvećen majci od koje se kao mališan učio umeću pričanja. Naravno da se veze sa Almodovarovim filmom „Sve o mojoj majci“ nameću same po sebi, kao što priča Poseta otkriva veze sa „Lošim vaspitanjem“ ili Sećanje na dan u kom se ništa nije desilo sa filmom „Veži me“.
Ali pošto je ovo, rekosmo, pre svega zbirka priča, trenutno nas više zanimaju književne reference u radu autora koji je uvek otkrivao intertekstualne veze sopstvenih dela sa tuđima. Tako se u knjizi Almodovar divi Alis Manro, Lorki, Pesoi, Ženeu i spominje i druge pisce. Međutim, baš kao u filmovima, on intertekstualne relacije svodi na diskretne omaže i stvara sasvim samosvojno i gotovo posve nezavisno od njih.
Almodovar i ovde slobodno kombinuje narative kroz razne žanrove. Tako je, na primer, priča Huana, dementna lepotica smesa interpretacije bajke „Uspavana lepotica“ i istoriografske pseudobiografije španske naslovne kraljice od milošte zvane Luda; Migelovi život i smrt je naučnofantastiča storija u kojoj se osoba rađa posle sopstvene smrti i živeće onoliko koliko je trajao njen prethodni život, a Sećanje na dan u kom se ništa nije desilo je pseudodnevnička parodija. Jedinstvo tako različitih tekstova učvršćuju autorova istovremena maštovitost, odlučnost i diskretnost, kao i briljantni vizuelno opipljivi momenti očekivani od takvog reditelja i sjajni dijalozi očekivani od glavnog – i vrhunskog – scenariste filmova poput Pedra Almodovara. S tim što se on sada ispostavlja i kao vrstan pripovedač.
Autor: Domagoj Petrović
Kako se Almodovar ispoveda u uvodu u delo, izvorno objavljenom 2023. godine, još kao dečak se osetio kao pisac pa je tako od kraja šezdesetih do prethodne godine uskladištio značajan broj narativa. Zahvaljujući njegovim saradnicima, spisi su sačuvani od zaborava i tako je, uz manje ispravke i dopune, nastao „Poslednji san“. Kao što takođe napominje u uvodu, oduvek je imao otpor prema pisanju autobiografije, pa i tome da je neko drugi napiše umesto njega. „Ja sam oduvek bio alergičan na sâm prizor knjige koja se u celosti bavi mojom ličnošću“, skromno dodaje. Iako priznaje da je štivo koje je pred čitaocima ipak neka vrsta fragmentiranog životopisa, ono se može čitati i kao zbirka sačinjena od dvanaest priča.
S jedne strane, čitalac se hoće uputiti u život slavnog reditelja, od njegove selidbe iz rodne La Manče u Madrid, preko rada u Telefonici, frankizma i postfrankizma do movide, alternativnog umetničkog pokreta čiji je Almodovar postao guru, i njegovih kasnijih filmskih ostvarenja, sve sa spominjanjem susreta sa značajnim ličnostima poput Lajze Mineli, kantautorke Ćavele Vargas ili Endija Vorhola. S druge strane, da se „Poslednji san“ gotovo mora čitati kao zbirka priča, čitalac će se najviše uveriti kroz najpotresniji narativ u knjizi, onaj naslovni, posvećen majci od koje se kao mališan učio umeću pričanja. Naravno da se veze sa Almodovarovim filmom „Sve o mojoj majci“ nameću same po sebi, kao što priča Poseta otkriva veze sa „Lošim vaspitanjem“ ili Sećanje na dan u kom se ništa nije desilo sa filmom „Veži me“.
Ali pošto je ovo, rekosmo, pre svega zbirka priča, trenutno nas više zanimaju književne reference u radu autora koji je uvek otkrivao intertekstualne veze sopstvenih dela sa tuđima. Tako se u knjizi Almodovar divi Alis Manro, Lorki, Pesoi, Ženeu i spominje i druge pisce. Međutim, baš kao u filmovima, on intertekstualne relacije svodi na diskretne omaže i stvara sasvim samosvojno i gotovo posve nezavisno od njih.
Almodovar i ovde slobodno kombinuje narative kroz razne žanrove. Tako je, na primer, priča Huana, dementna lepotica smesa interpretacije bajke „Uspavana lepotica“ i istoriografske pseudobiografije španske naslovne kraljice od milošte zvane Luda; Migelovi život i smrt je naučnofantastiča storija u kojoj se osoba rađa posle sopstvene smrti i živeće onoliko koliko je trajao njen prethodni život, a Sećanje na dan u kom se ništa nije desilo je pseudodnevnička parodija. Jedinstvo tako različitih tekstova učvršćuju autorova istovremena maštovitost, odlučnost i diskretnost, kao i briljantni vizuelno opipljivi momenti očekivani od takvog reditelja i sjajni dijalozi očekivani od glavnog – i vrhunskog – scenariste filmova poput Pedra Almodovara. S tim što se on sada ispostavlja i kao vrstan pripovedač.
Autor: Domagoj Petrović
