Tokom sedam godina, najpoznatiji izraelski pisac Etgar Keret vodio je zabeleške o sopstvenoj svakodnevici da bi ih objedinio autobiografskom knjigom. Međutim, drugačiji žanr od onog u kojem je autor dosegao vrhunac ne nosi toliko razlika koliko bi se očekivalo. Svaki koncentrisan poznavalac knjige „Iznenada neko pokuca na vrata“, kao jedine Keretove zbirke priča prevedene na srpski jezik, mogao je da primeti da su njegove pripovesti strukturisane upravo oko teme svakodnevice i istovremenog izrugivanja i strepnje Izraelčevih naratora pred njom. Stoga i ne čudi što je njegova autobiografska knjiga „Sedam dobrih godina“ prilično nalik njegovoj kratkoj prozi.

Bilo dok autor, na primer, u bolnici čeka da mu se porodi žena pri čemu su lekari posebno posvećeni zbrinjavanju žrtava terorističkog napada („Iznenada, opet isto“), ili kad glumi sopstvenu smrt da bi izbegao razgovor sa upornom i neuviđavnom telemarketinškom operaterkom („Pretplatnik nije dostupan“), može se razaznati duhovitost Keretovih pripovedača i njihova sklonost grotesci. Tako je u prvopomenutom zapisu rođenje sina Leva opisano sledećim rečima: „Kepec s visećim kablom iz pupka iskače iz vagine moje žene i osmah počinje da plače.“ Najveći pak strah autorovog prijatelja Kobija vezan za rat jeste hoće li neprijateljske rakete uništiti njegovu maketu Ajfelovog tornja od šibica („Rat šibica“). U naslovu „Moja neprežaljena sestra“ zatičemo rečenicu: „Vreme u kom je moja sestra postala religiozna bilo je najdepresivnije u istoriji izraelskog popa.“

Bez obzira što Izraelac u „Sedam dobrih godina“ govori o intimnim događajima poput rođenja sina ili smrti oca, to ne znači da izostaje kritičnost iz „Iznenada neko pokuca na vrata“, knjige u kojoj se diskretno gomilaju one neprijatne istine o kojima gotovo svi razmišljaju ali malo ko je u stanju ili dovoljno smeo da ih izgovori. Kao ilustrativna se u tom smislu iz zbira svakodnevičkih impresija može pomenuti zabeleška „Tako mi ratujemo“ u kojoj je prikazano olakšanje prosečnih Izraelaca ratom protiv Libana budući da za razliku od već previše uobičajenog konflikta sa Palestincima, novim se opet kreira neprijatelj prema kom se može osetiti iskonska, izvorna, bezmalo osvežavajuća mržnja s obzirom na to da „na kraju krajeva, u rešavanju moralnih dilema nismo nimalo bolji od drugih. Ali barem znamo da dobijemo rat.“

Kao i Keretova kratka proza, i njegova autobiografija omogućuje čitaocima da se poistovete sa apsurdnim situacijama nastalim naizgled banalnim povodom kakve svakodnevica štancuje. U oba žanra, prisutna je i sklonost pisca jasno odgojenog na zapadnoevropskim autorima poput Kafke ili Čestertona, da istražuje sudbine mahom običnih žitelja Izraela zarad zahvatanja panorame celokupnog tamošnjeg društva. To je sasvim očekivano, počev od toga što su pripovedačevi roditelji pretrpeli Holokaust, verski zagrižena sestra ima jedanaestoro dece i osmoro unuka a brat je, kao pripadnik nove generacije, pacifista koji se zalaže za legalizovanje marihuane.

Jedna od većih razlika u Keretovom kretanju različitim žanrovima leži u nešto većoj kratkoći autobiografskih zapisa i izvesnim tematskim razlikama, u smislu da je autor ovde srazmerno usredsređeniji na familiju, pa bi se beleške odlučnije mogle razvrstati na porodične i „one druge“ (kao junaci defiluju taksisti, konobari, izdavači, saputnici, prijatelji, vojna lica…). Glavna pak razlika jeste u tome što je u „Sedam dobrih godina“ znatno prisutniji – sam Etgar Keret. A to nikako ne može da smeta; naprotiv.

Autor: Domagoj Petrović