Preporuka za čitanje: Siniša Soćanin – „Ubisvet“
Odnos zločina i kazne, pravednika i grešnika, saosećanja i beznađa – pitanja koja će vam se nametnuti posle čitanja romana „Ubisvet“ Siniše Soćanina.
Legenda o Velikom inkvizitoru, najvažnije poglavlje u remek-delu svetske literature, romanu „Braća Karamazovi“ Fjodora Dostojevskog i danas, možda više nego ikada pre, promišlja ključni problem civilizacije – pitanje čovekove slobode i njenih granica.
Kada Veliki inkvizitor tvrdi da je čovek izgubio veru u autoritete, nama danas ne preostaje ništa drugo do da se složimo s tim, o svim drugim aspektima Legende o Velikom inkvizitoru vredi razmišljati, sa nekim svakako i polemisati, ali gubitak autoriteta danas je očitiji nego ikada pre.
Problem nastaje kada se autoritet zameni autoritarnom praksom a tada se dešava nešto o čemu su junaci Dostojevskog takođe imali štošta da kažu, kao Ivan Karamazov kada ukazuje na sveopšte stradanje nevinih zarad ciljeva moćnih. Da li je ijedna cigla ugrađena u moćnu građevinu vredna ijedne dečije suzice, pita se on.
To pitanje, ali na svoj način, postavlja i pisac Siniša Soćanin u romanu dvosmislenog naziva, „Ubisvet“. Kada se pročita pažljivo, ostaje zapitanost nije li „Ubisvet“ možda i imperativ o potrebi poništenja sveta u kojem najviše, čini se, nedužni stradaju?
Soćanin je napisao roman koji se na prvi pogled čita kao krimi priča, i struktura i tok radnje imaju zaista sve što je žanrovski opravdano. Ubistvo kao zaplet, proces odgonetanja tog ubistva, dinamiku u tom toku osnovanu na odnosima među likovima, preokretima, osumnjičene i detektive… Sve je, dakle, tu da podstakne čitalačku radoznalost, ali roman Siniše Soćanina ima još nešto, jedan stepen više u toj tragalačkoj priči i rešavanju zagonetke, zašto stradaju isključivo nevini ljudi? Jer ubica u Soćaninovom romanu bira takve.
Na tom nivou priče aktivira se jedna dodatna dimenzija koju Soćanin postiže sposobnošću izbegavanja tipskih situacija i tipskih rešenja. Tačnije, njegovi junaci, pre svega Riđokosa i Bezimeni, čovek koji „snažno proživljava osećanja ljudi oko sebe, čak i ona skrivena“ glavni su nosioci tog dodatnog sloja koji promišlja svet bez empatije, u kome je bolest jedina konstanta, a pokušaj njenog otklanjanja samo anesteziranje posledice dok uzrok leži negde duboko skriven i samo pojedini, poput glavne detektivke u romanu i čudaka Bezimenog i neobične Riđokose, imaju poriv za istinom.
Njihova potraga, lišena stereotipnih predstava o svetu, dobrim i lošim momcima, dopunjena priličnom dozom refleksije o situaciji u kojoj se nalaze, čitalačku radoznalost podiže na viši stepen, prevazilazi žanr krimi priče i „zabavlja“ čitaoca spemnog da i samom sebi postavi ne baš laka pitanja. Odnos zločina i kazne, pravednika i grešnika, saosećanja i beznađa… svima nam zvuči poznato ali koliko nam poznato zaista jeste?
Autor: Marija Nenezić
Izvor: rts.rs
Legenda o Velikom inkvizitoru, najvažnije poglavlje u remek-delu svetske literature, romanu „Braća Karamazovi“ Fjodora Dostojevskog i danas, možda više nego ikada pre, promišlja ključni problem civilizacije – pitanje čovekove slobode i njenih granica.
Kada Veliki inkvizitor tvrdi da je čovek izgubio veru u autoritete, nama danas ne preostaje ništa drugo do da se složimo s tim, o svim drugim aspektima Legende o Velikom inkvizitoru vredi razmišljati, sa nekim svakako i polemisati, ali gubitak autoriteta danas je očitiji nego ikada pre.
Problem nastaje kada se autoritet zameni autoritarnom praksom a tada se dešava nešto o čemu su junaci Dostojevskog takođe imali štošta da kažu, kao Ivan Karamazov kada ukazuje na sveopšte stradanje nevinih zarad ciljeva moćnih. Da li je ijedna cigla ugrađena u moćnu građevinu vredna ijedne dečije suzice, pita se on.
To pitanje, ali na svoj način, postavlja i pisac Siniša Soćanin u romanu dvosmislenog naziva, „Ubisvet“. Kada se pročita pažljivo, ostaje zapitanost nije li „Ubisvet“ možda i imperativ o potrebi poništenja sveta u kojem najviše, čini se, nedužni stradaju?
Soćanin je napisao roman koji se na prvi pogled čita kao krimi priča, i struktura i tok radnje imaju zaista sve što je žanrovski opravdano. Ubistvo kao zaplet, proces odgonetanja tog ubistva, dinamiku u tom toku osnovanu na odnosima među likovima, preokretima, osumnjičene i detektive… Sve je, dakle, tu da podstakne čitalačku radoznalost, ali roman Siniše Soćanina ima još nešto, jedan stepen više u toj tragalačkoj priči i rešavanju zagonetke, zašto stradaju isključivo nevini ljudi? Jer ubica u Soćaninovom romanu bira takve.
Na tom nivou priče aktivira se jedna dodatna dimenzija koju Soćanin postiže sposobnošću izbegavanja tipskih situacija i tipskih rešenja. Tačnije, njegovi junaci, pre svega Riđokosa i Bezimeni, čovek koji „snažno proživljava osećanja ljudi oko sebe, čak i ona skrivena“ glavni su nosioci tog dodatnog sloja koji promišlja svet bez empatije, u kome je bolest jedina konstanta, a pokušaj njenog otklanjanja samo anesteziranje posledice dok uzrok leži negde duboko skriven i samo pojedini, poput glavne detektivke u romanu i čudaka Bezimenog i neobične Riđokose, imaju poriv za istinom.
Njihova potraga, lišena stereotipnih predstava o svetu, dobrim i lošim momcima, dopunjena priličnom dozom refleksije o situaciji u kojoj se nalaze, čitalačku radoznalost podiže na viši stepen, prevazilazi žanr krimi priče i „zabavlja“ čitaoca spemnog da i samom sebi postavi ne baš laka pitanja. Odnos zločina i kazne, pravednika i grešnika, saosećanja i beznađa… svima nam zvuči poznato ali koliko nam poznato zaista jeste?
Autor: Marija Nenezić
Izvor: rts.rs
