Kada je telo jedino što nam nisu još uskratili, a naša uloga ograničena na upotrebnu, kako je promeniti i iskoristiti, od pasivnog predmeta želje postajući ona koja odlučuje, usmerava i – ne zaboravlja? U različitim vremenskim razdobljima figure devojaka za uživanje imale su namenu daleko širu i ozbiljniju od prostog ugađanja društveno i fizički nadmoćnijim muškarcima. Njihove sudbine istovremeno pružaju prilično izoštren, precizan pogled na odnose moći, klasnu i polnu dinamiku, kao i istorijske promene, zbog čega su uvek zanimljive književne junakinje.

Služeći se, u podnaslovu, upravo navedenim opisom, famozno delo Džona Klelanda „Fani Hil: Uspomene devojke za uživanje“ pripada tradiciji romana 18. veka, što se prepoznaje ne samo po formi (epistolarno, mada ne i klasično ispovedno pripovedanje, pomalo didaktičnog tona) i naslovu (nosi ime glavnog lika, ujedno naratora), već i motivom kurtizane/prostitutke dobrog srca, koja o svojoj prošlosti govori sasvim otvoreno i bez prećutkivanja, za nauk drugima (najpoznatiji primer je „Mol Flanders“). Ali razlika u odnosu na dela Klelandovih savremenika je u tome što njegov roman gotovo dve stotine godina ostaje zabranjen i, sve do sredine prošlog veka, cenzurisan. Razlog je tema, tačnije pristup koji pisac bira, neuvijeno i na momente pornografski, bez kajanja ili zazora pripovedačice, opisujući njen „zanat“.

Frensis „Fani“ Hil kroz dva prilično duga pisma upućena neimenovanoj gospi podrobno izlaže svoj život, od petnaeste godine do trenutka zapisivanja svih tih sećanja. Obeležen je, njen put, pre svega seksualnošću i odatle proisteklim iskustvima, započetim prvim buđenjem čulnosti, a zaključno sa skrašavanjem u spoznaji da bez ljubavi telesna zadovoljstva nisu potpuna, ni vrhunska. Ipak, a što je uz eksplicitan, anatomski precizan i detaljan, pa ipak čudno poetičan stil, verovatno najviše zasmetalo onovremenoj puritanskoj kritici, Fani se prema seksu ne odnosi kao prema grehu ili nečemu skarednom. Njena samosvest, kao i izbori koje je pravila, utiču na to da je posmatramo kao moralno stabilnu pre nego posrnulu ženu. U tome, na kraju krajeva, ima mnogo istine: Fani zaista dospeva u ruke podvodačice pukim sticajem nesrećnih okolnosti i sopstvenom naivnošću, ali je relativno brzo i često sreća spasava od daleko goreg, izvesnijeg scenarija. Umesto prostitutke, čak i kurtizane, Fani možemo odrediti kao konkubinu, izdržavanu ženu (isključivo po) jednog „klijenta“, koja je gotovo uvek imala ekskluzivnost da njene usluge koristi određeni gospodin. Krug se zatvara epilogom u kome, shodno konvencijama romana iz doba prosvećenosti, Fani ponovo sreće neprežaljenog, prethodno joj lošom sudbinom oduzetog Čarlsa, svoju prvu ljubav. Sjedinjavanjem, ona zaključuje kako je razlika između čistog uživanja i potpunog doživljaja pripadanja neuporediva, usled čega je logično da pređe u konačnu ulogu supruge, majke i, naslućuje se, ugledne, dakle iskupljene žene.

Fani nije nevinašce i pravi mnoge greške, svesno se prepušta ili svedoči izopačenostima, međutim, u svemu tome uspeva da održi distancu i sačuva sebe. Roman sadrži dva pisma, koja ga dele na polovine kao faze junakinjinog „rada“ u Londonu. Tokom prve, kao siromašno siroče, jedna od mnogih koje traže službu u velikom gradu, biva zloupotrebljena od nekoliko lažnih dobrotvorki, završivši u pansionu (loše prikrivenom bordelu) mame Braun. Izbavlja je slučajan susret sa mladim Čarlsom, ali njihov zajednički život prekida spletka ljubomornog oca, priređena zbog nasledstva, tako da se Fani već pre punoletstva ponovo nalazi primorana da prihvati vođenje, ovoga puta stanodavke, gospođe Džons, do novog pokrovitelja.

Sada daleko iskusnija, kod gospodina H. će, uprkos emocionalnoj odbojnosti i hladnoći, uživati udobnost, toliku da se usled povređene sujete upušta i u preljubu sa slugom, što je na kraju košta položaja, mada ne uništava. Uz pomoć blagonaklone gospođe Kol, počinje drugu fazu karijere u nekoj vrsti prefinjenije, u „radionicu“ kamuflirane javne kuće. Pored Fani, tu su još tri devojke čije avanture donose nešto upadljivo bokačovsko, dajući svemu razigran karakter. Pored stalnog klijenta, Fani s vremena na vreme ima posla sa veoma čudnim prohtevima prolaznih mušterija, kao na primer starijeg gospodina opčinjenog ženskom kosom ili ljubitelja bičevanja. Svaki eksperiment dobro naplaćujući, oprezna i odsečna junakinja od početka ume da se izbori za sebe. Ipak, mane visoke klase posmatra tolerantno i blagonaklono, dok u skladu sa vremenom, ali i ličnim preferencijama, izražava homofobične stavove. Za Fani je, naprosto, seksualna veza nešto najprirodnije i potpuno racionalizovano ukoliko se odvija između muškarca i žene, iako sve posmatra kroz, s obzirom na svoje doba razumljivu, prizmu ženske submisivnosti.

Možda usled specifične klasne dinamike, sve to koristi i kao učenje kako da se tuđe slabosti upotrebe radi kakvog-takvog napretka, istina, nikad na štetu druge strane. U Fani Hil uprkos svemu nema osvetoljubivosti ni zlobe. Usredsređena na opstanak, pronicljiv je posmatrač sklon racionalizovanju i objektivnom sagledanju sebe, naročito dok se osvrće u prošlost. Zbog toga u njenoj priči ima lakoće, komike, nonšalancije, čak i kada su sveukupne okolnosti prilično teške i bezizgledne.

Sposobnost da ovlada okolnostima veoma dobro pokazuje i protagonistkinja romana „Zamak uzdaha“ istoričarke i restauratorke Izabel Dikenoa. Za po svemu sudeći prvi tom budućeg serijala, u potpunosti važi pravilo ne sudi knjizi prema koricama, ali ni naslovu prevedenog izdanja (ne naročito preciznom, a, posle čitanja je jasno, ni u potpunosti odgovarajućem).

Postavljen kao pronađeni rukopis, tačnije, njegova prva polovina (eto dobrog cliffhangera već na početku), koju je baronica Lizelot Kade de Bopre, rođena Lisan, ostavila budućem kupcu zamka, roman se fokusira na nekoliko godina uoči i završno sa izbijanjem Francuske revolucije. Podelom na tri celine, markira vreme iskušenja, progresa, pa novih izazova sa kojima se dovitljiva i samosvesna junakinja-naratorka uporno borila. Pripovedanje je živopisno, puno pojedinosti, ironičnih opaski gde je potrebno, humora, ali i drugih osećanja. Uzdaha je, zapravo, u svemu tome najmanje, jer Lizelot možda i uslovljena prinudnom, višestrukom izolovanošću, nema previše vremena niti izbora da se bavi razmišljanjem o doživljajima te vrste.

Izrazito, makar i naknadnom pameću kritički procenjujući svoje savremenike, okolnosti i lične postupke, Lizelot najpre evocira prvi preokret koji joj je život priredio u prilično apsurdnom obliku. Kada greškom služavke Marijete, usled trovanja pečurkama (!) izgubi oba roditelja, mlada Lizelot se suočava sa skučenim „perspektivama“. Kao ćerka neozbiljnog i preterano rasipnog arhitekte, pripadnika građanstva, od starijeg brata Žana, policijskog službenika, dobija ultimatum: udaja, manastir ili rad kod njegove „prijateljice“ (dakle, prostitucija). Pristaje da postane supruga tri decenije starijeg barona udovca, koga opravdano bije glas namćorastog ekscentrika, računajući na makar finansijsku sigurnost. Istina, dotični Kazimir Kade de Bopre, kao deo nižeg plemstva, nema šanse za prijem u Versaju, mrzovoljan je i ćudljiv, sa više ljubavi prema pticama (naročito ogromnoj papagajki Lari) nego lepoj novoj supruzi, koju ne propušta da podseti na to koliko je zapravo dobro prošla u odnosu na većinu žena... Istina je da i sama brzo uviđa kako nije baš ni toliko neizdržljivo.

Upravo zahvaljujući mešavini satire i humora sa kojima oslikava prve godine svog braka, ali i stalnoj poziciji između klasa, Lizelot nalazi načine da prestupi stroga pravila, od onih u vezi sa životom unutar zamka (na primer, da nipošto ne sme razgovarati sa slugama) do, nešto kasnije, vođenja istog zahtevnog mehanizma. Od scena iz devojačkog, koliko god skromnog, barem u neznanje uljuljkanog života (kada je sa Marijetom krišom pila rakiju i pušila duvan), do lekcija ciničnog Kazimira o plemstvu i sopstvenim navikama (nosi isključivo crvenu i zelenu odeću, da bi se slagao sa bojama posesivnog papagaja, a iznošenu baca radije nego da dozvoli da je „skrnavi“ posluga; Lara je ljubomorna na svakog ko mu se približi; opsednut dobijanjem naslednika, upražnjava gotovo „konjički trening“ na Lizelot, što zabavlja jedino sluge dok prisluškuju kroz dimnjak), dalje prenosi i dočarava kontekst prilika u francuskoj provinciji, istovremeno odsečenoj od svakodnevnog vrenja na ulicama i hirova na dvoru Marije Antoanete.

O svakom od tih svetova junakinja uči od različitih sagovornika: prilike, poglede i razmišljanja radničke klase približavaju joj sobarica Ninon i kuvarica Tereza, dok najviše krugove upoznaje zahvaljujući pričama markize Sofije Obinji. Mada ne uspeva da obezbedi produžetak loze, Lizelot postepeno, naročito nakon njegove teške bolesti i mučnog, sporog samrtništva, zadobija iskrenu privrženost muža, čime će, barem na neko vreme, obezbediti sebi budućnost, materijalnu nezavisnost.

Druga celina romana prati suočavanje sa zaostalim dugovima i oronulošću imanja, koje počinje da hrabro i uspešno vodi uz pomoć Ravija Naronga, emigranta iz Sijama, proučavaoca ptica koji uspeva da u život vrati zapušteno uzgajalište, kao i da probudi Lizelotina osećanja. Drugi izvor podrške ima u markizi, čijom pronicljivošću pera ptica postaju omiljeni, preskupi aksesoar kraljice i njene pratnje, garantujući siguran prihod za Lizelot. Naposletku, u borbi joj svesrdno pomaže onaj deo posluge koji ostaje uz nju uprkos sve bližim neredima.

Njima pripada poslednji, najkraći deo priče, kada junakinja otkriva sve razmere (i logiku) društvene nejednakosti, pobune naroda, opasnosti slepog besa koji obuzima i nosi revolucionare, te rizičnosti, ali i procepa u svom nedefinisanom statusu. Svakako najzanimljivija strana priče jeste društveni komentar, s obzirom na to da svakom liku i situaciji pruža dvostruko osvetljenje, ne štedeći nikoga i ništa. Recimo, dok joj objašnjava kako beli zubi odaju sirotinju neizlaganu slatkišima, baron poluozbiljno savetuje supruzi da malo potamni svoje, kako ga ne bi sumnjičili da je izgladnjuje. Ninon će joj objasniti kako plemstvo ne plaća nikakav porez, sama se učvršćuje u preziru prema sveštenstvu, negodujući što inače duhovita Sofija ispoljava, koliko god razumljivu, neosteljivost prema nezadovoljnom narodu (Dođavola, vremena se menjaju, draga prijateljice, i priznajem da me ovo novo doba pomalo plaši.).

Bez osude predočavajući sva ta, svoja i tuđa, iskustva, junakinja primećuje: Poreklom iz naroda, ni potpuno građanskog sloja, a plemkinja pukim slučajem, ja u suštini nisam pripadala nijednom staležu. Otvoren završetak nagoveštava da će sa svime što dolazi uspeti da se izbori upravo zahvaljujući prilagodljivosti i društvenoj fleksibilnosti.

Za razliku od prethodnog primera, naslov „Dnevnika jedne kurtizane“ Kijoko Murate nije varljiv, već višeznačan. Jedna od njih svakako je Ići Aoi, ali roman govori o svakoj devojci, ženi, sapatnici njenog poziva, dok se dnevnički zapisi odnose na različite vrste tragova koje ostavljaju, pokušavajući da razumeju, prihvate, na kraju možda i promene svoju sudbinu. Poput haikua, koji takođe predstavlja važan oblik izražavanja, Muratin stil je eliptičan i ekonomičan, prenesenog značenja i uvek pretežno metafizičkih pogleda na izrazito prozaične pojave.

Početak je 20. veka kada petnaestogodišnja Ići Aoi, profesionalno nazvana Kođika (košuta), stiže u prestižni tokijski bordel. Ostrvljanka naviknuta na potpuno slobodan život u porodici ribara, po mnogo čemu je još uvek dete. Osim narečja, novom okruženju je nerazumljivom čine izgled, verovanja, tumačenja stvarnosti i njena divlja priroda, zbog koje već (traumatičnih) prvih dana postaje jasno da nije baš materijal za buduću oiran (najtraženiju kurtizanu, poput Šinonome kojoj je dodeljena kao šegrtkinja). Ipak, dok vreme prolazi, Ići savladava pravila o hijerarhiji u javnoj kući, uči se sticanju moći nad muškarcima, praktičnim veštinama, ali i uspostavljanju kontrole nad svojom zaradom, telom kao osnovnim sredstvom i međuljudskim odnosima koji uslovljavaju opstanak u četvrti crvenih lampi. Iako za mnoge ostaje čudna devojčica, Ići nesvakidašnjom zrelošću reakcija iznenađuje, donekle plaši ostale stanarke, pa i same vlasnike. Njene misli su neprekidno i nepomirljivo usmerene ka svetu iz kog je grubo istrgnuta; naime, kurtizane obično bivaju prodavane iz svojih zaduženih porodica, radi otplate podnoseći žrtvu bez prava na prigovor. Jedna od najsurovijih epizoda tiče se očeve posete koju junakinja danima ushićeno očekuje, međutim, on Ićino trenutno odsustvo koristi da se kukavički ušunja kod gazde, potvrdi uvećanje duga i time produži ćerkino ropstvo. Znajući sve to, Ići svejedno još dugo čezne za zavičajem, kornjačama-božanstvima i borbenim ženama koje su je odgajile.

Doduše, nije da joj takvih manjka u trenutnom okruženju. Neku vrstu mentorki odmah pronalazi u dve isprva potpuno suprotstavljene figure zaštitnica: jedna je Tecuko, učiteljica iz škole za vezilje, a druga već spomenuta Šinonome, prefinjena lepotica, zvezda bordela. Kod prve svakoga dana ostavlja neku vrstu dnevnog izveštaja, tako da Tecuko na osnovu zapisa upoznaje nesvakidašnju prirodu novopridošle; od druge se uči radnoj disciplini, kao i umetnosti zavođenja – karti za bolji život koju je starija tako uspešno iskoristila. Ili barem to misli. Vremena se menjaju, pa upravo zahvaljujući uzloženosti različitim kontaktima, sa ulice, iz drugih javnih kuća ili rodnog kraja, Ići ima priliku da sagleda širu sliku, poveže različite pripadnice svog novog sestrinstva i omogući im da, podstaknute razmenom iskustava, donesu važne odluke. Počev od Murasaki, koja nakon porođaja odbija da se vrati u bordel, svest o obespravljenosti i, ne samo pravnom, svođenju naoko zaštićenih i povlašćenih kurtizana na životinje za zabavu, ubrzano se širi, proishodeći istorijskim stupanjem bordela u štrajk, 1903. godine. Ovako odvažan čin posledica je širenja solidarnosti među ženama, kao i prodora ideja o ljudskim pravima, pristiglih sa Vojskom spasa i duhom zapada. Sve vreme ionako rasut, fokus se sa Ići kao stalne tačke lepezasto širi na mnoge žene koje su uzele učešća u ovom prekretničkom događaju.

I pored toga, trebalo bi naglasiti da kurtizane od samog početka svoje zanimanje posmatraju kao oblik zadobijanja prevlasti u inat svakom drugom potčinjavanju i zavisnosti od (tuđih) dugova, hirova, slabosti ili žudnje. Njihova obuka se upravo zato sastoji u raznovrsnim metodama ovladavanja mušterijom, budući da, kada su sve druge autonomije uskraćene, makar naše telo i seksualnost ostaju nešto čime možemo svesno upravljati.

Ićinim snovima i uspomenama vlada lirski element, dodajući svemu dirljivu i setnu crtu, pa tako roman počinje poglavljem Na talasima, a zatvara ga Umreću na talasima, jer je voda junakinjino prirodno okruženje, prostor istinske nesputanosti i nedostupnosti, dok u zavičaju vidi izvor nade (otuda oduševljenost uspešnim bekstvom Nazune) ili teških razočarenja (Šokići u koga se uzdala kao mogućeg izbavitelja ponudom braka). Pošto nauči da prihvati surovu realnost izdaje od strane roditelja i njome dosuđenog položaja, Ići počinje da stvara uslove ne bi li, sačuvavši sebe, doprinela kolektivnom preokretu. Njen je slučaj, kao i junakinja sama, poseban, mada ne i usamljen (primer mudre devojčice u još većoj meri daje lik Tamagiku), tako da ostalima dolazi poput vesnika nade i duha izgubljenog devojaštva, naivnosti koja postavlja uvek prava, za poredak stvari neretko preteća pitanja.

Poetski, stoicizmom i dostojanstvenošću vođena priča zalazi iza kulisa, sežući do najskrivenijih emocija prefinjenih, fetišizovanih ženskih figura koje su protiveći se strašnim uslovima zadržale unutrašnji integritet, počev od pamćenja porekla, imena (po dolasku u bordel svaka dobija odgovarajuće, tobož atraktivnije), želje za učenjem i radom na sebi, pa sve do akumuliranja volje da, u epilogu, hrabro i složno izvedu čin pobune.

Za ove tri priče zajednička je pre svega tema preuzimanja kontrole nad sopstvenom sudbinom, uprkos objektivno poražavajućim okolnostima, te ovladavanja situacijom, ali i vlastitim glasom. Tu je i hroničarski karakter pripovesti, praćen samosvešću i umećem procene društvenog konteksta. Junakinje se drugačije postavljaju prema nečemu uobičajeno prikazivanom kao grešno, prljavo, tabuizirano, pa umesto da budu kontinuirano iskorišćavane, preokreću uloge, ujedno raskrinkavajući dvostruki moral (muškog) sveta, klasne hijerarhije, neravnopravno dodeljivanih povlastica... Svesne da je žena uvek nečije vlasništvo, osuđeno da prelazi iz ruku roditelja u svojinu supruga ili makroa; znajući da su ćerke, uskraćene za nasledstvo, praktično predmet trgovine manje vredan od domaćih životinja; usredsređuju se da dosegnu finansijsku obezbeđenost kao jedino što im može doneti istinsku autonomiju. Iza onespokojavajućih istina nalazi se jedini mogući zaključak: da se kao altetnativa predaji ukazuje težak, dug, krajnje neizvestan put borbe. Opredeljivanjem za njega, jedna po jedna otključavaju se priče žena čiji neumoran duh nagoveštava buduće slobode, istovremeno obavezujući da ih nikada više ne uzmemo zdravo za gotovo.

Autor: Isidora Đolović