Preminuo prevodilac i hungarolog Sava Babić
U Beogradu je 24. novembra ove godine, posle duge i teške bolesti, preminuo najznačajniji srpski hungarolog, književnik, prevodilac i teoretičar prevoda Sava Babić (rođ. 1934. na Paliću), profesor univerziteta u Novom Sadu i Beogradu, osnivač Katedre za hungarologiju na Filološkom Fakultetu u Beogradu.
Njegovi poslednji prevodi za života bili su autobiografski roman mađarskog nobelovca Imrea Kertesa „Dosije K.“ („Laguna“, 2012) i dva prevoda velikana mađarske književnosti Bele Hamvaša „Nevidljivo zbivanje; Silentium“ i „Velika riznica predaka“. Pisao je romane, pesme, eseje o prevođenju i književne kritike, i prevodio najznačajnije mađarske pisce XIX i XX veka, među kojima dela Bele Hamvaša, Imrea Kertesa, Petera Esterhazija, Ota Tolnaija, Ištvana Eršija, Ištvana Erkenja, Dežea Kostolanjija, Šandora Vereša, Šandora Petefija, Arpada Genca, Tibora Derija, Đerđa Lukača, Lajoša Saboa i mnogih drugih. Dobitnik je brojnih priznanja za svoj doprinos u zbližavanju srpske i mađarske kulture, kao i najznačajnijih nagrada za svoj prevodilački rad.
O knjizi „Dosije K.“ Imrea Kertesa nedavno je objavio tekst u „Politici“, u kojem između ostalog ističe:
„Krajem 1944. godine četrnaestogodišnji dečak sa žutom zvezdom biva deportovan u Aušvic, ali se događa neobjašnjivo čudo: uspeva da preživi i vrati se kući 1945. godine. To je u najkraćem lična sudbina Kertesova, ali i glavnog junaka njegovog prvog romana 'Bersudbinstvo'. Ovim romanom zapravo tek započinje veliko delo ovog pisca. I uvek, dosledno, samo jedna jedina tema: holokaust i totalitarizam. Ali Kertes beži od biografskog, dokumentarnog, on teži književnom, umetničkom, autentičnom. Ne jedan pojedinačan slučaj, nego zahvat univerzalnog. Stići uz pomoć ličnog iskustva do one vizije koju je već ostvario Kafka i bez tog iskustva.
Sve je to nadmašilo njegovo delo ’Dosije K.’ Istovremeno i životopis, i analiza, i poetika, i polemika, i gorka ispovest, i recepcija dela u sopstvenom jeziku, kulturi i domovini… Kertes je u pravu kada u kratkoj uvodnoj belešci kaže da čitalac ima u rukama zapravo roman: glavne ličnosti su holokaust, XX vek i veliki subjekt: sam Kertes. Iz uvodne beleške saznajemo da je razgovore s Kertesom vodio Zoltan Hafner. Rezultat rada dvojice sagovornika je fascinantan, knjiga ima svoju dramaturgiju, istinski razgovorni ton, polemičnost, veliku spremnost sagovornika i njegovo poznavanje Kertesovog dela… ali nedoumice ostaju.
Pitanje kuda ide čovečanstvo može s pravom da postavlja onaj ko traži na njega istinske odgovore, bez obzira na posledice po sebe i po druge. Koliko god Kertesov zaključak bio porazan, on je bar trezven i bez patetike: preživeo je Aušvic jer je bio mlad i još nije bio izgubio poverenje u svet; a nije potom izvršio samoubistvo, kao mnogi preživeli, jer se posle jednog totalitarizma obreo u drugom, kojem se, takođe, trebalo odupreti.
U knjizi ’Dosije K.’ izvesna pažnja je posvećena i recepciji Kertesovog dela u Mađarskoj, zapravo o nerazumevanju i neprihvatanju. Kertes ne želi da se podrobnije bavi ovom temom, ali i ono što je rekao dovoljno je indikativno i zaslužuje dublje razmišljanje: politika, manipulacija, bežanje od velikih tema, površnost, zabava, bestseleri… Kertes je jedan od onih stvaralaca koje jedna kultura zanemari, marginalizuje, ne može da prihvati i da vidi značaj dela. To je uvek tužno, ali se događa. Predlog za Nobelovu nagradu nije ni potekao iz Mađarske jer je vladala druga nomenklatura vrednosti, nego od nemačkih izdavača; dakle ne od kulture i jezika kojima pripada njegovo delo, nego od jezika prevoda i zemlje u kojoj se zbio holokaust...“
Njegovi poslednji prevodi za života bili su autobiografski roman mađarskog nobelovca Imrea Kertesa „Dosije K.“ („Laguna“, 2012) i dva prevoda velikana mađarske književnosti Bele Hamvaša „Nevidljivo zbivanje; Silentium“ i „Velika riznica predaka“. Pisao je romane, pesme, eseje o prevođenju i književne kritike, i prevodio najznačajnije mađarske pisce XIX i XX veka, među kojima dela Bele Hamvaša, Imrea Kertesa, Petera Esterhazija, Ota Tolnaija, Ištvana Eršija, Ištvana Erkenja, Dežea Kostolanjija, Šandora Vereša, Šandora Petefija, Arpada Genca, Tibora Derija, Đerđa Lukača, Lajoša Saboa i mnogih drugih. Dobitnik je brojnih priznanja za svoj doprinos u zbližavanju srpske i mađarske kulture, kao i najznačajnijih nagrada za svoj prevodilački rad.
O knjizi „Dosije K.“ Imrea Kertesa nedavno je objavio tekst u „Politici“, u kojem između ostalog ističe:
„Krajem 1944. godine četrnaestogodišnji dečak sa žutom zvezdom biva deportovan u Aušvic, ali se događa neobjašnjivo čudo: uspeva da preživi i vrati se kući 1945. godine. To je u najkraćem lična sudbina Kertesova, ali i glavnog junaka njegovog prvog romana 'Bersudbinstvo'. Ovim romanom zapravo tek započinje veliko delo ovog pisca. I uvek, dosledno, samo jedna jedina tema: holokaust i totalitarizam. Ali Kertes beži od biografskog, dokumentarnog, on teži književnom, umetničkom, autentičnom. Ne jedan pojedinačan slučaj, nego zahvat univerzalnog. Stići uz pomoć ličnog iskustva do one vizije koju je već ostvario Kafka i bez tog iskustva.
Sve je to nadmašilo njegovo delo ’Dosije K.’ Istovremeno i životopis, i analiza, i poetika, i polemika, i gorka ispovest, i recepcija dela u sopstvenom jeziku, kulturi i domovini… Kertes je u pravu kada u kratkoj uvodnoj belešci kaže da čitalac ima u rukama zapravo roman: glavne ličnosti su holokaust, XX vek i veliki subjekt: sam Kertes. Iz uvodne beleške saznajemo da je razgovore s Kertesom vodio Zoltan Hafner. Rezultat rada dvojice sagovornika je fascinantan, knjiga ima svoju dramaturgiju, istinski razgovorni ton, polemičnost, veliku spremnost sagovornika i njegovo poznavanje Kertesovog dela… ali nedoumice ostaju.
Pitanje kuda ide čovečanstvo može s pravom da postavlja onaj ko traži na njega istinske odgovore, bez obzira na posledice po sebe i po druge. Koliko god Kertesov zaključak bio porazan, on je bar trezven i bez patetike: preživeo je Aušvic jer je bio mlad i još nije bio izgubio poverenje u svet; a nije potom izvršio samoubistvo, kao mnogi preživeli, jer se posle jednog totalitarizma obreo u drugom, kojem se, takođe, trebalo odupreti.
U knjizi ’Dosije K.’ izvesna pažnja je posvećena i recepciji Kertesovog dela u Mađarskoj, zapravo o nerazumevanju i neprihvatanju. Kertes ne želi da se podrobnije bavi ovom temom, ali i ono što je rekao dovoljno je indikativno i zaslužuje dublje razmišljanje: politika, manipulacija, bežanje od velikih tema, površnost, zabava, bestseleri… Kertes je jedan od onih stvaralaca koje jedna kultura zanemari, marginalizuje, ne može da prihvati i da vidi značaj dela. To je uvek tužno, ali se događa. Predlog za Nobelovu nagradu nije ni potekao iz Mađarske jer je vladala druga nomenklatura vrednosti, nego od nemačkih izdavača; dakle ne od kulture i jezika kojima pripada njegovo delo, nego od jezika prevoda i zemlje u kojoj se zbio holokaust...“
