Preludijum ili dodirivanje duše
Vreme je neumoljivi gospodar i loš sluga.
Vreme nikada ne prestaje da nas iznenađuje tajnama za koje smo se nadali, za koje smo bili sigurni da nikada neće napustiti naše srce, kao kakvu malenu kutiju za bol.
Jednom oslobođena tajna ne miruje, diše i živi svoj specifični život.
Tajna se javlja u zlu vremenu i luta po njemu, sama krcata od bola i strepnje uvek uz pitanje: „Zašto sam skrivala istinu?“
Potraga za istinom u sadašnjem trenutku samo je nežna lukovica iznikla u vremenu namenjenom za umiranje. Dok drhti pred smrću, istina opterećena tajnom teži da izađe na videlo i zahteva da prećutano bude glasno izgovoreno, jer blizina smrti prekida govor i ne da čoveku i ženi priliku da se opravda i kaže razloge zašto velovi tajne nisu skinuti.
Ti su velovi gotovo uvek položeni u drvene kovčežiće prababa i pradeda, koje naziremo u kapilarnoj mreži naših tela, kada u ličnom mraku tražimo svoje mesto u krošnji porodičnog stabla. Iz potrebe da spozna nukleus svoga života, čovek, žena ili dete okreće se ka prošlosti, ide od sredine prema početku i doživljava svojevrsni psihološki fenomen – dodiruje sopstvenu dušu. Tako otvara oči i sve vidi mnogo jasnije.
Tako se pred čitaocima romana „Preludijum“ jasno prepliće više istina, ispreda se više priča.
Kroz uski hodnik ulazi se u intimu jedne porodice, na jednom mestu sastaju se preci i potomci i šapatom dele svoje sramote i ponos, svoje uspone i padove. Čitalac ne ostaje pasivni posmatrač nadvijen nad knjigom.
Autorka ga vešto mami i poziva da joj se pridruži u traganju za ljubavlju izgubljenom ili pak nađenom u duši potpunih stranaca, očeva, majki, dece, prijatelja, koji su glavnim likovima „gljive koje leče“ ili „gljive koje truju“.
Niko pred pričom ne ostaje ravnodušan, ni Slavica Mastikosa, ni njeni čitaoci.
Sonjin, Vesnin, Stamenin i Anđelijin lik i sudbina prelivaju se i ogledaju u njihovim životima – u životima svih žena Balkana i Srbije, svih heroina vremena prošlog i vremena sadašnjeg. U svom pripovedanju i pisanju autorka uspešno barata kategorijom istorijskog kazivanja, nepogrešivo gradi hroniku života i hroniku „doba smutnji“ u Beogradu između dva rata, pa je prožima sadašnjim trenutkom i vezuje mekim tkivom fikcije.
Istorijske činjenice u takvom pisanom tkivu dobijaju svoju pravu specifičnu težinu, napisane savremenim – pojednostavljenim književnim jezikom.
One sasvim lagano uče čitaoce kako da preskoče istorijsku distancu i prate ljude koji su izgnani iz sopstvenog života. Savremeni likovi romana „Preludijum“, u svom beskrajnom traženju, lako se mešaju sa ruskim izbeglicama između dva rata koje traže svoje mesto pod velikim beogradskim nebom, tu na beogradskim ulicama i beogradskim podijumima koncertnih dvorana Opere i Baleta na daskama koje život znače, među zgradama, koje svedoče o darovima ruskih umetnika koji su ovde našli svoju drugu kuću za svoju „Rusku dušu“.
Na već pomenutim beogradskim ulicama odvija se građanski život ispisan na prvom i drugom „svitku“ knjige Slavice Mastikose.
U međuratnom Beogradu ruska i srpska žena se u suzama traže i nalaze, svoje potomstvo podižu uz zvuke violine čija melodija uokviruje porodičnu priču, požutelu sliku, knjigu ili stranicu dnevnika na kojoj stoje odgovori koji menjaju vreme buduće.
Pucanj i zvuk violine raspliću priču koja se nalazi pod stratusima porodičnog sećanja, nove generacije se ponovo okupljaju i jedine u klupku pripovedanja i istorije.
Važno je to iskustvo zvuka pucnja i melodije odsvirane na violini, time autorka pokazuje put koji prelaze ženske duše da bi se ponovo našle u tišini manastira.
Čini se da je ta manastirska tišina preludijum za sve tragače za porodičnim tajnama.
Ako se pogledamo u ogledalu, shvatićemo da i sami tragamo za tajnama, sličimo likovima ovog romana.
Baš ta sličnost daje delu Slavice Mastikose istorijsku, pripovedačku i opšteljudsku vrednost što stoji i čeka da bude pronađena u onoj maloj plavičastoj mrlji u kojoj čovek dodiruje sopstvenu dušu.
Pročitajte roman „Preludijum“ i naći ćete tu tačku dodira – ona je skrivena među njegovim koricama.
Autor: Jovana Stojanović, pisac, master istoričarka
Vreme nikada ne prestaje da nas iznenađuje tajnama za koje smo se nadali, za koje smo bili sigurni da nikada neće napustiti naše srce, kao kakvu malenu kutiju za bol.
Jednom oslobođena tajna ne miruje, diše i živi svoj specifični život.
Tajna se javlja u zlu vremenu i luta po njemu, sama krcata od bola i strepnje uvek uz pitanje: „Zašto sam skrivala istinu?“
Potraga za istinom u sadašnjem trenutku samo je nežna lukovica iznikla u vremenu namenjenom za umiranje. Dok drhti pred smrću, istina opterećena tajnom teži da izađe na videlo i zahteva da prećutano bude glasno izgovoreno, jer blizina smrti prekida govor i ne da čoveku i ženi priliku da se opravda i kaže razloge zašto velovi tajne nisu skinuti.
Ti su velovi gotovo uvek položeni u drvene kovčežiće prababa i pradeda, koje naziremo u kapilarnoj mreži naših tela, kada u ličnom mraku tražimo svoje mesto u krošnji porodičnog stabla. Iz potrebe da spozna nukleus svoga života, čovek, žena ili dete okreće se ka prošlosti, ide od sredine prema početku i doživljava svojevrsni psihološki fenomen – dodiruje sopstvenu dušu. Tako otvara oči i sve vidi mnogo jasnije.
Tako se pred čitaocima romana „Preludijum“ jasno prepliće više istina, ispreda se više priča.
Kroz uski hodnik ulazi se u intimu jedne porodice, na jednom mestu sastaju se preci i potomci i šapatom dele svoje sramote i ponos, svoje uspone i padove. Čitalac ne ostaje pasivni posmatrač nadvijen nad knjigom.
Autorka ga vešto mami i poziva da joj se pridruži u traganju za ljubavlju izgubljenom ili pak nađenom u duši potpunih stranaca, očeva, majki, dece, prijatelja, koji su glavnim likovima „gljive koje leče“ ili „gljive koje truju“.
Niko pred pričom ne ostaje ravnodušan, ni Slavica Mastikosa, ni njeni čitaoci.
Sonjin, Vesnin, Stamenin i Anđelijin lik i sudbina prelivaju se i ogledaju u njihovim životima – u životima svih žena Balkana i Srbije, svih heroina vremena prošlog i vremena sadašnjeg. U svom pripovedanju i pisanju autorka uspešno barata kategorijom istorijskog kazivanja, nepogrešivo gradi hroniku života i hroniku „doba smutnji“ u Beogradu između dva rata, pa je prožima sadašnjim trenutkom i vezuje mekim tkivom fikcije.
Istorijske činjenice u takvom pisanom tkivu dobijaju svoju pravu specifičnu težinu, napisane savremenim – pojednostavljenim književnim jezikom.
One sasvim lagano uče čitaoce kako da preskoče istorijsku distancu i prate ljude koji su izgnani iz sopstvenog života. Savremeni likovi romana „Preludijum“, u svom beskrajnom traženju, lako se mešaju sa ruskim izbeglicama između dva rata koje traže svoje mesto pod velikim beogradskim nebom, tu na beogradskim ulicama i beogradskim podijumima koncertnih dvorana Opere i Baleta na daskama koje život znače, među zgradama, koje svedoče o darovima ruskih umetnika koji su ovde našli svoju drugu kuću za svoju „Rusku dušu“.
Na već pomenutim beogradskim ulicama odvija se građanski život ispisan na prvom i drugom „svitku“ knjige Slavice Mastikose.
U međuratnom Beogradu ruska i srpska žena se u suzama traže i nalaze, svoje potomstvo podižu uz zvuke violine čija melodija uokviruje porodičnu priču, požutelu sliku, knjigu ili stranicu dnevnika na kojoj stoje odgovori koji menjaju vreme buduće.
Pucanj i zvuk violine raspliću priču koja se nalazi pod stratusima porodičnog sećanja, nove generacije se ponovo okupljaju i jedine u klupku pripovedanja i istorije.
Važno je to iskustvo zvuka pucnja i melodije odsvirane na violini, time autorka pokazuje put koji prelaze ženske duše da bi se ponovo našle u tišini manastira.
Čini se da je ta manastirska tišina preludijum za sve tragače za porodičnim tajnama.
Ako se pogledamo u ogledalu, shvatićemo da i sami tragamo za tajnama, sličimo likovima ovog romana.
Baš ta sličnost daje delu Slavice Mastikose istorijsku, pripovedačku i opšteljudsku vrednost što stoji i čeka da bude pronađena u onoj maloj plavičastoj mrlji u kojoj čovek dodiruje sopstvenu dušu.
Pročitajte roman „Preludijum“ i naći ćete tu tačku dodira – ona je skrivena među njegovim koricama.
Autor: Jovana Stojanović, pisac, master istoričarka
