Predstavnik haosa: „Pepeo Vavilona“ Džejmsa S. A. Korija
Serijal „Prostranstvo“ je svojim prvim delom „Buđenje nemani“, ostavio sjajan utisak, a naredni delovi ove svemirske epopeje bili su još uspešniji i u isto vreme zadovoljavajući, nezavisno jedan od drugog.
Sažimajući umesto šireći, čvrsto se i konačno usredsređujući na likove koji su bili u srcu serijala od početka – „Nemezine igre“ su oživele magiju koja je nedostajala poslednjim delovima „Prostranstva“ i premda ne sadrži prisustvo protomolekula, nešto dramatično se desilo u petoj knjizi: nešto što je potpuno promenilo igru širom Mlečnog puta.
„Pojas je konačno smaknuo s ramena jaram unutrašnjih planeta. Imaju sada stanicu Medina u srcu kapija prstena, imaju jedinu delotvornu mornaricu u Sunčevom sistemu, i imaju zahvalnost miliona stanovnika Pojasa. Dugoročno, to je najveća proklamacija nezavisnosti i slobode koju je ljudska rasa ikada načinila.”
To, naravno ima svoju cenu. Ne možete jednostavno objaviti da ste raskrstili sa ljudima koji su vas držali u svojoj vlasti i otići sa njihovim resursima – ni sada ni u bliskoj budućnosti. Ako niko ne sluša, morate silom pokrenuti pitanje. Možda ćete čak morati i da se borite za svoja prava.
Na nesreću po veliki deo čovečanstva – za ljude koji su stvorili sebi dom na Zemlji, Marsu ili Mesecu – Slobodna mornarica ne mari za kolateralnu štetu kada ispaljuje delove asteroida na planetu koju drže njihovi tlačitelji:
„Na pretrpanoj Zemlji bilo je trideset milijardi ljudi, zavisnih od ogromne mreže mašina koje su ih hranile i pojile, pomagale da se ne udave u sopstvenom otpadu. Trećina njih, po pesimističnijim procenama, već je umrla. Holden je video nekoliko sekundi izveštaja o tome kako se prebrojavanje mrtvih u Zapadnoj Evropi obavlja procenom atmosferskih promena. Količina metana i kadaverina u vazduhu omogućavala im je da nagađaju koliko ljudi truli na ulicama uništenih gradova. Takve su bile razmere katastrofe.”
U suštini, to je kraj sveta kakav smo poznavali i Marko Inaros, čovek koji stoji iza svega toga, veoma je zadovoljan. Uzbuđen čak. On je taj koji stvara istoriju, i u očima mase, harizmatični vođa Slobodne mornarice ne može da pogreši – premda neki od onih najbližih njemu nisu toliko sigurni u to. Njegov sin, na primer, sumnja da on, u suštini, nema plan.
Mičio Pa je pristala uz njega jer je sanjala o Pojasu koji će pripadati njegovim stanovnicima, u kome ih velike sile sistema neće iskorišćavati. Ona želi da pomogne svom narodu. Ali kako koji Markosov „lukav” plan bude počeo da ugrožava one ljude koje ona pokušava da zaštiti, ona se odvaja od Slobodne mornarice da bi postala neka vrsta „kraljice gusara”.
Avaj, preraspodela sredstava na one kojima su zaista potrebna, učiniće je neprijateljem u Мarkosovim očima a on je čovek koga ništa neće zaustaviti da naplati dugove svojih neprijatelja, što je dokazao i užasnom štetom koju je Slobodna mornarica već prouzrokovala. Ceo sistem je u neredu i dopalo je generalnoj sekretarki UN-a, Krisdžen Avasarali, da nađe smisao u svemu tome.
Nepotrebno je napominjati da se puno toga dešava u romanu „Pepeo Vavilona”. Narativno gledano, predstavlja suprotnost svom prethodniku, koji udišе onde gde ova knjiga izdiše. Isto važi i za likove: umesto da se koncentriše na glavna četiri lika – Holdena, Naomi, Amosa i Aleksa – šesti deo sage ima više naratora nego što je to bio slučaj u prethodnim knjigama. Tu su Bobi i Fred; Filip i Klarisa, Salis i Nanamo. „Bez obzira na boju kože ili teksturu kose, pepeo i jad stvorili su jedno isto pleme od svih njih.” To je čovečanstvo sa sudbinom među zvezdama i priča o njima takođe mora biti obimna.
Treba pohvaliti Džejmsa S. A. Кorija što je uspeo da „Pepeo Vavilonа” učini isto tako privlačnim kao prva poglavlja sage. Možda je sa romanom „Nemezine igre” sve ponovo postalo lično. Možda je to zato što ova knjiga ima sve. Kao da se točak događaja ponovo pokrenuo u određenom pravcu umesto što samo čekamo na narednu avanturu. Kao što je to Kasapin Stanice Anderson rekao:
„Zemlja je slomljena. Ostaće takva generacijama. Mars će možda doživeti kolaps, možda i ne, ali tu su i dalje kapije. Tu su i dalje kolonizovani svetovi. Tu su i dalje svi oni pritisci koji drže Pojas na ivici umiranja od gladi, i još manje onoga zbog čega bi on bio vredan. Nema više povratka na raniji status kvo. Moramo krenuti napred.“
Ali ka čemu? To tek ostaje da se vidi. „Pepeo Vavilona“ je početak kraja, ali je doneo razrešenje za mnogo niti i umršenih krajeva.
Izvor: tor.com
Prevod: Vladimir Martinović
Sažimajući umesto šireći, čvrsto se i konačno usredsređujući na likove koji su bili u srcu serijala od početka – „Nemezine igre“ su oživele magiju koja je nedostajala poslednjim delovima „Prostranstva“ i premda ne sadrži prisustvo protomolekula, nešto dramatično se desilo u petoj knjizi: nešto što je potpuno promenilo igru širom Mlečnog puta.
„Pojas je konačno smaknuo s ramena jaram unutrašnjih planeta. Imaju sada stanicu Medina u srcu kapija prstena, imaju jedinu delotvornu mornaricu u Sunčevom sistemu, i imaju zahvalnost miliona stanovnika Pojasa. Dugoročno, to je najveća proklamacija nezavisnosti i slobode koju je ljudska rasa ikada načinila.”
To, naravno ima svoju cenu. Ne možete jednostavno objaviti da ste raskrstili sa ljudima koji su vas držali u svojoj vlasti i otići sa njihovim resursima – ni sada ni u bliskoj budućnosti. Ako niko ne sluša, morate silom pokrenuti pitanje. Možda ćete čak morati i da se borite za svoja prava.
Na nesreću po veliki deo čovečanstva – za ljude koji su stvorili sebi dom na Zemlji, Marsu ili Mesecu – Slobodna mornarica ne mari za kolateralnu štetu kada ispaljuje delove asteroida na planetu koju drže njihovi tlačitelji:
„Na pretrpanoj Zemlji bilo je trideset milijardi ljudi, zavisnih od ogromne mreže mašina koje su ih hranile i pojile, pomagale da se ne udave u sopstvenom otpadu. Trećina njih, po pesimističnijim procenama, već je umrla. Holden je video nekoliko sekundi izveštaja o tome kako se prebrojavanje mrtvih u Zapadnoj Evropi obavlja procenom atmosferskih promena. Količina metana i kadaverina u vazduhu omogućavala im je da nagađaju koliko ljudi truli na ulicama uništenih gradova. Takve su bile razmere katastrofe.”
U suštini, to je kraj sveta kakav smo poznavali i Marko Inaros, čovek koji stoji iza svega toga, veoma je zadovoljan. Uzbuđen čak. On je taj koji stvara istoriju, i u očima mase, harizmatični vođa Slobodne mornarice ne može da pogreši – premda neki od onih najbližih njemu nisu toliko sigurni u to. Njegov sin, na primer, sumnja da on, u suštini, nema plan.
Mičio Pa je pristala uz njega jer je sanjala o Pojasu koji će pripadati njegovim stanovnicima, u kome ih velike sile sistema neće iskorišćavati. Ona želi da pomogne svom narodu. Ali kako koji Markosov „lukav” plan bude počeo da ugrožava one ljude koje ona pokušava da zaštiti, ona se odvaja od Slobodne mornarice da bi postala neka vrsta „kraljice gusara”.
Avaj, preraspodela sredstava na one kojima su zaista potrebna, učiniće je neprijateljem u Мarkosovim očima a on je čovek koga ništa neće zaustaviti da naplati dugove svojih neprijatelja, što je dokazao i užasnom štetom koju je Slobodna mornarica već prouzrokovala. Ceo sistem je u neredu i dopalo je generalnoj sekretarki UN-a, Krisdžen Avasarali, da nađe smisao u svemu tome.
Nepotrebno je napominjati da se puno toga dešava u romanu „Pepeo Vavilona”. Narativno gledano, predstavlja suprotnost svom prethodniku, koji udišе onde gde ova knjiga izdiše. Isto važi i za likove: umesto da se koncentriše na glavna četiri lika – Holdena, Naomi, Amosa i Aleksa – šesti deo sage ima više naratora nego što je to bio slučaj u prethodnim knjigama. Tu su Bobi i Fred; Filip i Klarisa, Salis i Nanamo. „Bez obzira na boju kože ili teksturu kose, pepeo i jad stvorili su jedno isto pleme od svih njih.” To je čovečanstvo sa sudbinom među zvezdama i priča o njima takođe mora biti obimna.
Treba pohvaliti Džejmsa S. A. Кorija što je uspeo da „Pepeo Vavilonа” učini isto tako privlačnim kao prva poglavlja sage. Možda je sa romanom „Nemezine igre” sve ponovo postalo lično. Možda je to zato što ova knjiga ima sve. Kao da se točak događaja ponovo pokrenuo u određenom pravcu umesto što samo čekamo na narednu avanturu. Kao što je to Kasapin Stanice Anderson rekao:
„Zemlja je slomljena. Ostaće takva generacijama. Mars će možda doživeti kolaps, možda i ne, ali tu su i dalje kapije. Tu su i dalje kolonizovani svetovi. Tu su i dalje svi oni pritisci koji drže Pojas na ivici umiranja od gladi, i još manje onoga zbog čega bi on bio vredan. Nema više povratka na raniji status kvo. Moramo krenuti napred.“
Ali ka čemu? To tek ostaje da se vidi. „Pepeo Vavilona“ je početak kraja, ali je doneo razrešenje za mnogo niti i umršenih krajeva.
Izvor: tor.com
Prevod: Vladimir Martinović
