U osobenom ambijentu kafe-galerije Blaznavac u utorak, 19. jula održana je promocija knjige priča „Očaj od nane“ Svetislava Basare.
O knjizi su pored autora govorili književni kritičar Novica Milić i urednik Nenad Župac, dok je odlomke iz knjige čitala Dejana Milović Buha, voditeljka na Radio Laguni.
„Očaj od nane“ je knjiga sastavljena iz dva dela. Prvi je izbor najboljih priča iz Basarinog pripovedačkog opusa koji pokazuje sve odlike njegove postmoderne proze: apsurd, mistifikaciju, pomeranje vremenskih i prostornih granica pripovedanja, poigravanje književnim konvencijama i piscima, stvarnim i izmišljenim – u „basarijanskoj“ literarnoj oblandi humora i satire. Drugi deo sastoji se od novih priča, prvi put sakupljenih na jednom mestu, uključujući i priče o srpskim klasicima kao što su „Nepoznati detalji o smrti Miloša Crnjanskog“ i „Poslednji dani i smrt Ive Andrića“.
Basara je ipak pisac duže prozne forme. „Često me pitaju zašto ne pišem priče. Stvar je vrlo jednostavna: većina priča u ovoj knjizi u stvari trebalo je da budu romani. Pisao sam ih pre mnogo godina, kada sam bio mlad, pa nisam imao koncentraciju i iskustva jer tada nisam bio dovoljno pročitao. Znate, pisanje proizilazi iz čitanja, iz lektire. S druge strane, napisati dobru zbirku priča je možda teže nego napisati solidan roman, ali ja izbegavam da pravim razliku između ta dva, sve je to proza, duža ili kraća, a klasifikacije ostaju za teoriju književnosti a ne za čitaoce.“
Urednik knjige Nenad Župac istakao je da se u poslednjih desetak godina u beogradskoj književnoj čaršiji umnogome promenio odnos prema Basari i njegovom opusu. Smatra da je Ninova nagrada 2006. godine u Basarine ruke došla prekasno, i da su je pre njega dobili mnogi pisci kojih se danas više niko i ne seća. „Ta nepravda prema njegovom stvaralaštvu vuče korene pre svega iz Basarinog društvenog angažmana i iz nemogućnosti te iste čaršije da prepozna šta je to vrhunska proza. Basara je jedan od najvećih živih srpskih pisaca, klasik – iako on ne voli da se o tome govori. Njegov ego je izuzetno mali u odnosu na to koliko je on veliki pisac. Mnogi kritičari Svetislava stavljaju rame uz rame sa Pekićem i Kišom, dok su oni sa kojima je on nekada ulazio u konflikt, sada značajno ispod njega“, rekao je Župac.
Književni kritičar Novica Milić govorio je o Basarinim poigravanjem sa književnim formama, koje se najbolje može videti kroz njegove priče, i da rado, čitajući njegove romane, u glavi pokušava da bude Basara. „On je književni mislilac, čovek koji misli kroz medijum koji se zove književnost. Ne bih se usudio da ga nazovem filozofom, jer filozof razmišlja kroz pojmove, dok on razmišlja kroz slike i figure. Kod Basare su likovi podeljeni, rascepljeni, bipolarni, šizofreni ako hoćete, a ipak, on je potpuni realista. Basara je sebi dozvolio takve slobode, koje malo koji pisac sa naših prostora ima. Naši pisci obično podležu ograničenjima forme, epohe ili stila, dok on ima hrabrosti da sa svim tim eksperimentiše“, rekao je Milić.
One koji su imali priliku da ih pročitaju, najviše su intrigirale priče o velikanima srpske književnosti, Andriću i Crnjanskom. Basara je rekao da je inspiraciju i podsticaj da napiše ove priče o dva velikana srpske književnosti, na granici dobrog ukusa, pronašao u lažnim kultovima koji su stvoreni oko Andrića i Crnjanskog. „Oko njih dvojice, u poslednje vreme, okupilo se mnogo sumnjivih tipova. Naravno, ne mogu oni ništa naškoditi ni Crnjanskom ni Andriću i njihovim delima, ali jednostavno prave gužvu u ovoj našoj književnosti. Ovo nije nikakav pokušaj da se o njihovoj smrti govori iz drugog ugla, već je to osuda tih sumnjivih tipova“, objasnio je Basara.
„Očaj od nane“ je knjiga sastavljena iz dva dela. Prvi je izbor najboljih priča iz Basarinog pripovedačkog opusa koji pokazuje sve odlike njegove postmoderne proze: apsurd, mistifikaciju, pomeranje vremenskih i prostornih granica pripovedanja, poigravanje književnim konvencijama i piscima, stvarnim i izmišljenim – u „basarijanskoj“ literarnoj oblandi humora i satire. Drugi deo sastoji se od novih priča, prvi put sakupljenih na jednom mestu, uključujući i priče o srpskim klasicima kao što su „Nepoznati detalji o smrti Miloša Crnjanskog“ i „Poslednji dani i smrt Ive Andrića“.
Basara je ipak pisac duže prozne forme. „Često me pitaju zašto ne pišem priče. Stvar je vrlo jednostavna: većina priča u ovoj knjizi u stvari trebalo je da budu romani. Pisao sam ih pre mnogo godina, kada sam bio mlad, pa nisam imao koncentraciju i iskustva jer tada nisam bio dovoljno pročitao. Znate, pisanje proizilazi iz čitanja, iz lektire. S druge strane, napisati dobru zbirku priča je možda teže nego napisati solidan roman, ali ja izbegavam da pravim razliku između ta dva, sve je to proza, duža ili kraća, a klasifikacije ostaju za teoriju književnosti a ne za čitaoce.“
Urednik knjige Nenad Župac istakao je da se u poslednjih desetak godina u beogradskoj književnoj čaršiji umnogome promenio odnos prema Basari i njegovom opusu. Smatra da je Ninova nagrada 2006. godine u Basarine ruke došla prekasno, i da su je pre njega dobili mnogi pisci kojih se danas više niko i ne seća. „Ta nepravda prema njegovom stvaralaštvu vuče korene pre svega iz Basarinog društvenog angažmana i iz nemogućnosti te iste čaršije da prepozna šta je to vrhunska proza. Basara je jedan od najvećih živih srpskih pisaca, klasik – iako on ne voli da se o tome govori. Njegov ego je izuzetno mali u odnosu na to koliko je on veliki pisac. Mnogi kritičari Svetislava stavljaju rame uz rame sa Pekićem i Kišom, dok su oni sa kojima je on nekada ulazio u konflikt, sada značajno ispod njega“, rekao je Župac.
Književni kritičar Novica Milić govorio je o Basarinim poigravanjem sa književnim formama, koje se najbolje može videti kroz njegove priče, i da rado, čitajući njegove romane, u glavi pokušava da bude Basara. „On je književni mislilac, čovek koji misli kroz medijum koji se zove književnost. Ne bih se usudio da ga nazovem filozofom, jer filozof razmišlja kroz pojmove, dok on razmišlja kroz slike i figure. Kod Basare su likovi podeljeni, rascepljeni, bipolarni, šizofreni ako hoćete, a ipak, on je potpuni realista. Basara je sebi dozvolio takve slobode, koje malo koji pisac sa naših prostora ima. Naši pisci obično podležu ograničenjima forme, epohe ili stila, dok on ima hrabrosti da sa svim tim eksperimentiše“, rekao je Milić.
One koji su imali priliku da ih pročitaju, najviše su intrigirale priče o velikanima srpske književnosti, Andriću i Crnjanskom. Basara je rekao da je inspiraciju i podsticaj da napiše ove priče o dva velikana srpske književnosti, na granici dobrog ukusa, pronašao u lažnim kultovima koji su stvoreni oko Andrića i Crnjanskog. „Oko njih dvojice, u poslednje vreme, okupilo se mnogo sumnjivih tipova. Naravno, ne mogu oni ništa naškoditi ni Crnjanskom ni Andriću i njihovim delima, ali jednostavno prave gužvu u ovoj našoj književnosti. Ovo nije nikakav pokušaj da se o njihovoj smrti govori iz drugog ugla, već je to osuda tih sumnjivih tipova“, objasnio je Basara.
1/12
