Srpska književnost je dobila prvo delo novog literarnog tandema afirmisanih autora Davida Albaharija i Žarka Radakovića – „Knjigu o muzici“ u izdanju Lagune koja je u ponedeljak, 17. juna, predstavljena u kafeu knjižare Delfi u SKC-u.
O literarnoj „partituri“ sviranoj u četiri ruke govorili su, pored autora, urednik Dejan Mihailović i književni kritičar Marjan Čakarević.
O literarnoj „partituri“ sviranoj u četiri ruke govorili su, pored autora, urednik Dejan Mihailović i književni kritičar Marjan Čakarević.
Mihailović je konstatovao da je za našu književnost ne samo retkost da se dvojica već proslavljenih pisaca udruže da pišu o muzici, što je već veoma retka tema u našoj sredini, već da knjiga bude spoj više literarnih žanrova od ogleda, eseja, priča, do autobiografskih ispovesti, umetnički uobličenih utisaka o svirkama kojima su prisustvovali do albuma koje su preslišavali po nalogu svog partnera.
Da ova neobična saradnja bude još komplikovanija, autori su knjigu stvarali na relaciji Kalgari (Kanada) – Keln, Tibingen (Nemačka), iako su obojica odrasli u Vojvodini (Novi Sad – Zemun) i pripadaju istoj generaciji 1947–48, a druže se kao pisci već decenijama.
Čakarević je hrabro proglasio da je „’Knjiga o muzici’ jedan od najlepših incidenata u savremenoj srpskoj književnosti jer srpska književnost slabo i teško komunicira sa savremenom muzikom, u ovom slučaju to je rege“. „Ta muzika koju ceo civilizovani svet sluša“, primetio je Čakarević, „niti je dovoljno naša, niti je klasika, pa tako ostaje ni tamo ni ovamo iako je reč o jednoj od najživljih oblasti savremene kulture. Albahari i Radaković su ovom knjigom, koja je, to treba reći, najprovokativniji naslov u kompletnoj dosadašnjoj Laguninoj produkciji postavili neku vrstu lestvice za našu kulturu“, kazao je Čakarević i objasnio da je pod tim mislio na njenu kritičku recepciju i na odziv čitalaca, jer to može da bude posredno merilo naše otvorenosti prema svetu. Za njega je ovo delo pre svega o prijateljstvu i jedinstvena knjiga iskrenih zaljubljenika u muziku.
Najzanimljiviji deo večeri, pored slušanja odlomaka koje su čitali autori, bilo je njihovo pričanje o nastajanju knjige jer svaki je imao svoju verziju. Naime, Albahari je tvrdio da je uvek pomalo zavideo Radakoviću jer su njegove priče bile „ono što je on voleo da je napisao“ pa mu je zato predložio da zajedno odu na koncert grupe „Graundejšn“ (Groundation), koja mu je bila omiljena, i želeo je da svog prijatelja „upeca“ za ovu vrstu muzike. Nakon koncerta je pao predlog da svako napiše nešto o toj muzici i sastavu i kada su to uradili, zaključili su da su tekstovi bili prekratki za celu knjigu, a predugački za periodiku.
Usledio je novi predlog da svaki šalje onom drugom svoje omiljene muzičke numere i da on ima obavezu da piše o svojim utiscima. Tokom sedeće dve godine (2010–2012) nastala je knjiga koja je prava poslastica za literarne sladokusce jer je uvek na granici između muzičkih eseja i proznih minijatura sa zdravom dozom humora.
Izvor: Tanjug
Foto: Laguna
Da ova neobična saradnja bude još komplikovanija, autori su knjigu stvarali na relaciji Kalgari (Kanada) – Keln, Tibingen (Nemačka), iako su obojica odrasli u Vojvodini (Novi Sad – Zemun) i pripadaju istoj generaciji 1947–48, a druže se kao pisci već decenijama.
Čakarević je hrabro proglasio da je „’Knjiga o muzici’ jedan od najlepših incidenata u savremenoj srpskoj književnosti jer srpska književnost slabo i teško komunicira sa savremenom muzikom, u ovom slučaju to je rege“. „Ta muzika koju ceo civilizovani svet sluša“, primetio je Čakarević, „niti je dovoljno naša, niti je klasika, pa tako ostaje ni tamo ni ovamo iako je reč o jednoj od najživljih oblasti savremene kulture. Albahari i Radaković su ovom knjigom, koja je, to treba reći, najprovokativniji naslov u kompletnoj dosadašnjoj Laguninoj produkciji postavili neku vrstu lestvice za našu kulturu“, kazao je Čakarević i objasnio da je pod tim mislio na njenu kritičku recepciju i na odziv čitalaca, jer to može da bude posredno merilo naše otvorenosti prema svetu. Za njega je ovo delo pre svega o prijateljstvu i jedinstvena knjiga iskrenih zaljubljenika u muziku.
Najzanimljiviji deo večeri, pored slušanja odlomaka koje su čitali autori, bilo je njihovo pričanje o nastajanju knjige jer svaki je imao svoju verziju. Naime, Albahari je tvrdio da je uvek pomalo zavideo Radakoviću jer su njegove priče bile „ono što je on voleo da je napisao“ pa mu je zato predložio da zajedno odu na koncert grupe „Graundejšn“ (Groundation), koja mu je bila omiljena, i želeo je da svog prijatelja „upeca“ za ovu vrstu muzike. Nakon koncerta je pao predlog da svako napiše nešto o toj muzici i sastavu i kada su to uradili, zaključili su da su tekstovi bili prekratki za celu knjigu, a predugački za periodiku.
Usledio je novi predlog da svaki šalje onom drugom svoje omiljene muzičke numere i da on ima obavezu da piše o svojim utiscima. Tokom sedeće dve godine (2010–2012) nastala je knjiga koja je prava poslastica za literarne sladokusce jer je uvek na granici između muzičkih eseja i proznih minijatura sa zdravom dozom humora.
Izvor: Tanjug
Foto: Laguna
