U knjižari Delfi SKC u četvrtak 27. juna održana je promocija knjige „Dvadeset minuta Luja XIX“ Čedomira Antića.
Pored autora, na promociji su govorili Predrag J. Marković, profesor Univerziteta i direktor Instituta za savremenu istoriju, Bojan B. Dimitrijević, istoričar i naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju, i Dubravka Dragović Šehović, urednica izdanja.
Antić je u „Dvadeset minuta Luja XIX“ objedinio 56 priča iz istorije, kako naše tako i svetske. A sve je počelo dosta davno, u Politikinom zabavniku...
Dubravka Dragović Šehović podseća na razvojni put nastanka knjige: „Svi smo imali prilike da čitamo neke od članaka u Politikinom zabavniku, i ova knjiga popularizuje neke teme tako da mlade, a i one malo starije starije čitaoce, podsete na određene stvari. Čeda i ja smo jednom prilikom razgovarali o tome šta bi bilo zanimljivo da se uradi sledeće, pošto izuzetno volim način na koji on piše i predstavlja istoriju, i uopšte ljudi koji se bave istorijom veoma su interesantni kao sagovornici, ali i kao pisci. Oni na pravi način umeju da prepoznaju uzročno-posledičnu vezu, fenomenalan način sagledavanja različitih događaja, koji su se desili u različitim delovima planete. Kod Antića postoji jedan manir da s duhovitošću prilazi određenoj temi. Poslednjih nekoliko godina interesovanje publike je mnogo veće i mi počinjemo lagano da otkrivamo svetsku istoriju, ali pre svega svoju, na jedan nov, interesantan i uzbudljiv način.“
Predrag J. Marković smatra da je knjiga proizvod Antićeve upornosti: „Čedomir Antić je uporan čovek i on hoće da završi sve što započne, i ume da izvuče poentu. Što se tiče stila, to je beogradska škola kojoj pripada Slobodan Jovanović i Čeda je zadržao taj stil. Nema mnogo ljudi koji mogu to da urade u našoj kulturi. Svojim leporekim i lakorekim stilom iznosi smele istorijske zamisli. Kod nas treba razbiti taj mit da nauka može da bude dosadna. Imamo slučaj Montefjorea, on je beskrajno zanimljiv, a skroz naučno besprekoran. A naš je Montefjore Čeda.“
Na pitanje da li mu se knjiga dopada, Marković odgovara: „Neka od poglavlja su spektakularno sažeta da mogu odmah da idu u udžbenike. Poglavlje o Jugoslaviji, na nekoliko stranica se vidi veličina pisca i naučnika, kad može da sažme jednu tako komplikovanu priču, kao što je priča o Jugoslaviji. Neka druga su i zabavna, neobična, ali ovo je tako vešto, kako bi trebalo da izgledaju udžbenici.“
Šta je na njega ostavilo utisak, da li je nešto novo saznao, i šta je ova knjiga njemu donela, Bojan B. Dimitrijević odgovara: „Ova knjiga podseća na srednjovekovne knjige i počinju bezmalo od stvaranja sveta (antika, Persija, pa Rim), da bi se odjednom pretvorilo u srpsku i crnogorsku državu i otvaranje pitanja. Uveo me je kao srednjovekovni istraživač različitih antičkih dela u materiju, jezikom visoke akribije, nalik Slobodanu Jovanoviću. Tu su pitanja monarhije, vladara, Velike Srbije, priče o železnici, telefonu, o putevima. O vojsci, koja je meni zanimljiva i uvek je pratim. O hrani u Srbiji. Naravno, tu su i odnosi sa okolnim narodima. Mnogo je zanimljivo poglavlje odnosa Srbije i Crne Gore, koje je nazvano ’Istorija jedne razlike’. Dve stvari su me impresionirale: jedno poglavlje posvetio je Ljotićevom pokretu ’Zbor’. Vrlo kumulativno i korektno je to opisao, s obzirom na to kako se ta istorijska okolnost danas posmatra u današnjem društvu. Druga stvar koja me je impresionirala je njegovo razmišljanje o Velikoj Srbiji. U ovoj knjizi konstatovao je da je ideja neostvariva. Ovim poglavljem, i onim koje je pomenuo Predrag Marković, Čedomir Antić me je ozbiljno zamislio i, ako je ova knjiga vredna zbog nečega, onda je bitna upravo zbog propitivanja srpske i jugoslovenske ideje u 20. i 21. veku. Pozivam sve vas da takođe tumačite i razmišljate o ovome što nam je Antić u svojoj novoj knjizi doneo.“
Momčilo Petrović i Duško Lopandić takođe su prisustvovali ovoj književnoj većeri, i Čedomir Antić je pomenuo da su njihovi napori na polju istoriografije nemerljivi.
„Ono polje koje je kod nas potcenjeno, a koje ja vrlo cenim, to je popularizacija istorije i istoriografije. Mi danas živimo u vremenu kada je neverovatan broj knjiga koje su izdavane, ogroman broj tema je obrađen, nikada više nema naučnika, ali kada su tolike ponude da je potrebno nekako prići čitaocu. Čitalac je tu, hoće da kupi, hoće da čita, ali mu je potreban posrednik između ovolikih naučnika. Mi danas uočavamo da su najveći promoteri nauke u stvari novinari, ljudi koji su politikolozi. Za mene je dobar primer Bil Brajson, čiji je celokupni opus Laguna prevela, koji je meni bio korisniji nego svih mojih dvadesetak profesora u osnovnoj i srednjoj školi. Ova knjiga je jedna marginalija mog rada, ima još naučnika koji su pisali takve knjige, kao Radoš Ljušić, koji je pisao o ljubavima srpskih vladara i političara, zatim knjiga profesora Ristovića, ’Iz istorije običnih ljudi’, gde je decenijama proučavao određeni period 20. veka i nailazio na zanimljive sudbine ljudi koji ne mogu da stanu u planove Trećeg rajha u istočnoj Evropi.“
Na mogućnost da pedeset šest priča dobije i nastavak, Antić zaključuje: „Ova knjiga u svojoj suštini nije završena, biće novih ideja, proširiće se broj priča, stvoriće se novi tok, Bože zdravlja. Pojedine priče razmišljao sam da izbacim, jer su mi se činile previše ozbiljnim. Neka od ovih poglavlja su u stvari priče o tome kako metodološki vidim rešavanje određenih problema“.
„Dvadeset minuta Luja XIX“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
Antić je u „Dvadeset minuta Luja XIX“ objedinio 56 priča iz istorije, kako naše tako i svetske. A sve je počelo dosta davno, u Politikinom zabavniku...
Dubravka Dragović Šehović podseća na razvojni put nastanka knjige: „Svi smo imali prilike da čitamo neke od članaka u Politikinom zabavniku, i ova knjiga popularizuje neke teme tako da mlade, a i one malo starije starije čitaoce, podsete na određene stvari. Čeda i ja smo jednom prilikom razgovarali o tome šta bi bilo zanimljivo da se uradi sledeće, pošto izuzetno volim način na koji on piše i predstavlja istoriju, i uopšte ljudi koji se bave istorijom veoma su interesantni kao sagovornici, ali i kao pisci. Oni na pravi način umeju da prepoznaju uzročno-posledičnu vezu, fenomenalan način sagledavanja različitih događaja, koji su se desili u različitim delovima planete. Kod Antića postoji jedan manir da s duhovitošću prilazi određenoj temi. Poslednjih nekoliko godina interesovanje publike je mnogo veće i mi počinjemo lagano da otkrivamo svetsku istoriju, ali pre svega svoju, na jedan nov, interesantan i uzbudljiv način.“
Predrag J. Marković smatra da je knjiga proizvod Antićeve upornosti: „Čedomir Antić je uporan čovek i on hoće da završi sve što započne, i ume da izvuče poentu. Što se tiče stila, to je beogradska škola kojoj pripada Slobodan Jovanović i Čeda je zadržao taj stil. Nema mnogo ljudi koji mogu to da urade u našoj kulturi. Svojim leporekim i lakorekim stilom iznosi smele istorijske zamisli. Kod nas treba razbiti taj mit da nauka može da bude dosadna. Imamo slučaj Montefjorea, on je beskrajno zanimljiv, a skroz naučno besprekoran. A naš je Montefjore Čeda.“
Na pitanje da li mu se knjiga dopada, Marković odgovara: „Neka od poglavlja su spektakularno sažeta da mogu odmah da idu u udžbenike. Poglavlje o Jugoslaviji, na nekoliko stranica se vidi veličina pisca i naučnika, kad može da sažme jednu tako komplikovanu priču, kao što je priča o Jugoslaviji. Neka druga su i zabavna, neobična, ali ovo je tako vešto, kako bi trebalo da izgledaju udžbenici.“
Šta je na njega ostavilo utisak, da li je nešto novo saznao, i šta je ova knjiga njemu donela, Bojan B. Dimitrijević odgovara: „Ova knjiga podseća na srednjovekovne knjige i počinju bezmalo od stvaranja sveta (antika, Persija, pa Rim), da bi se odjednom pretvorilo u srpsku i crnogorsku državu i otvaranje pitanja. Uveo me je kao srednjovekovni istraživač različitih antičkih dela u materiju, jezikom visoke akribije, nalik Slobodanu Jovanoviću. Tu su pitanja monarhije, vladara, Velike Srbije, priče o železnici, telefonu, o putevima. O vojsci, koja je meni zanimljiva i uvek je pratim. O hrani u Srbiji. Naravno, tu su i odnosi sa okolnim narodima. Mnogo je zanimljivo poglavlje odnosa Srbije i Crne Gore, koje je nazvano ’Istorija jedne razlike’. Dve stvari su me impresionirale: jedno poglavlje posvetio je Ljotićevom pokretu ’Zbor’. Vrlo kumulativno i korektno je to opisao, s obzirom na to kako se ta istorijska okolnost danas posmatra u današnjem društvu. Druga stvar koja me je impresionirala je njegovo razmišljanje o Velikoj Srbiji. U ovoj knjizi konstatovao je da je ideja neostvariva. Ovim poglavljem, i onim koje je pomenuo Predrag Marković, Čedomir Antić me je ozbiljno zamislio i, ako je ova knjiga vredna zbog nečega, onda je bitna upravo zbog propitivanja srpske i jugoslovenske ideje u 20. i 21. veku. Pozivam sve vas da takođe tumačite i razmišljate o ovome što nam je Antić u svojoj novoj knjizi doneo.“
Momčilo Petrović i Duško Lopandić takođe su prisustvovali ovoj književnoj većeri, i Čedomir Antić je pomenuo da su njihovi napori na polju istoriografije nemerljivi.
„Ono polje koje je kod nas potcenjeno, a koje ja vrlo cenim, to je popularizacija istorije i istoriografije. Mi danas živimo u vremenu kada je neverovatan broj knjiga koje su izdavane, ogroman broj tema je obrađen, nikada više nema naučnika, ali kada su tolike ponude da je potrebno nekako prići čitaocu. Čitalac je tu, hoće da kupi, hoće da čita, ali mu je potreban posrednik između ovolikih naučnika. Mi danas uočavamo da su najveći promoteri nauke u stvari novinari, ljudi koji su politikolozi. Za mene je dobar primer Bil Brajson, čiji je celokupni opus Laguna prevela, koji je meni bio korisniji nego svih mojih dvadesetak profesora u osnovnoj i srednjoj školi. Ova knjiga je jedna marginalija mog rada, ima još naučnika koji su pisali takve knjige, kao Radoš Ljušić, koji je pisao o ljubavima srpskih vladara i političara, zatim knjiga profesora Ristovića, ’Iz istorije običnih ljudi’, gde je decenijama proučavao određeni period 20. veka i nailazio na zanimljive sudbine ljudi koji ne mogu da stanu u planove Trećeg rajha u istočnoj Evropi.“
Na mogućnost da pedeset šest priča dobije i nastavak, Antić zaključuje: „Ova knjiga u svojoj suštini nije završena, biće novih ideja, proširiće se broj priča, stvoriće se novi tok, Bože zdravlja. Pojedine priče razmišljao sam da izbacim, jer su mi se činile previše ozbiljnim. Neka od ovih poglavlja su u stvari priče o tome kako metodološki vidim rešavanje određenih problema“.
„Dvadeset minuta Luja XIX“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
