Priču o zidanju Visokih Dečana, ali i istorijskim dešavanjima u 14. veku viđenih kroz živote trojice junaka, neimara ovog manastira, ispričao je Branislav Janković u svom novom romanu „Zidanje ambisa“.
O ovoj dinamičnoj knjizi sa elementima pravoslavnog folklora, koja je bazirana na srpskim predanjima i tradiciji razgovarali su autor Branislav Janković i urednik knjige Zoran Penevski.
Kako je sam Janković istakao, početna tačka romana jeste njegova neispunjena želja da poseti Visoke Dečane i natpis „Srđ grešni“ na jednom stubu o kome monasi manastira ne vole da pričaju: „Krenuo sam od pitanja ko je taj Srđ koji je sebe potpisao kao grešni i koji je njegov greh, i priča je krenula.“ Kada je reč o odnosu istorije i fikcije u romanu, Janković je rekao da je „5% tačno a sve ostalo je moja fikcija“.
„Sama forma romana odmah privlači pažnju“, primetio je Penevski, „i to pisanje u tri glasa – Vidoja bunardžije koji je paganin, Srđe klesara koji je pravoslavac i fra Vite katolika. Osim što se njihove vizure sustiču u jednoj priči, svaki lik postaje vrlo prepoznatljiv čitaocu, a možda najviše pažnje privlači Srđ svojim dugačkim rečenicama i drugačijim doživljajima sveta jer je najmlađi i njegova iskustva su najjača, pa su i sumnje kod njega najizraženije.“
Istorija je zabeležila fra Vitu, za koga se veruje da je projektovao Visoke Dečane, a tu je Srđ. Jankoviću je trebao i paganin Vidoje, čovek iz naroda koji ne veruje u greh, da uspostavi ravnotežu između ove dvojice. „Sva trojica u jednom trenutku počinju da sumnjaju a sumnja je prvi korak ka nesreći ili ka spoznaji. Njih trojica bez obzira na to koliko bili zadrti u početku, bez obzira na to koliko ne verovali u nešto, počinju da se menjaju.“
Na nekoliko mesta u knjizi postoje zahtevni i precizni opisi različitih zanata a Janković je autentično opisao kopanje bunara: „Teško je danas naći nekog ko ručno kopa bunare, ali pronašao sam čoveka u blizini Merošine i od njega sam saznao u detalje kako se ranije kopao bunar. I to samo kopanje ima razne rituale.“
Penevski je ukazao na jednu stilsku odliku Jankovićevog pisanja koja je u stvari vrlo lep poetski motiv: „Njegovo pripovedanje je vrlo dinamično i čovek zaista ulazi u bujicu kada krene da čita ‘Zidanje ambisa‘. On kombinuje apstraktan motiv sa vrlo realnim i taj spoj je kod njega vrlo prirodan. Jedna od ključnih lepota u romanu za mene je vertikala ambisa koja je apstraktna. Imamo ambis kopanja u zemlju bunara koji iz trećeg pokušaja tek uspeva, a u njihovim razgovorima govori se o ambisu koji je iznad, a to je vertikala ka ambisu na gore“.
„Moj junak u jednom trenutku kaže da ambis ne mora biti mesto gde ćemo propasti, da može biti odlično mesto za skrivanje jer nas niko neće tražiti u ambisu koliko god išao pod zemlju. Taj podzemni svet može da ide i prema nebu u neki božji svet zavisno od toga šta smatramo paganskim a šta đavolskim, i da li to uopšte može da se spoji ili ne. Inače, ja sam od onih koji prvo vole da daju naslov romanu i onda krenu da pišu.“
Kako je sam Janković istakao, početna tačka romana jeste njegova neispunjena želja da poseti Visoke Dečane i natpis „Srđ grešni“ na jednom stubu o kome monasi manastira ne vole da pričaju: „Krenuo sam od pitanja ko je taj Srđ koji je sebe potpisao kao grešni i koji je njegov greh, i priča je krenula.“ Kada je reč o odnosu istorije i fikcije u romanu, Janković je rekao da je „5% tačno a sve ostalo je moja fikcija“.
„Sama forma romana odmah privlači pažnju“, primetio je Penevski, „i to pisanje u tri glasa – Vidoja bunardžije koji je paganin, Srđe klesara koji je pravoslavac i fra Vite katolika. Osim što se njihove vizure sustiču u jednoj priči, svaki lik postaje vrlo prepoznatljiv čitaocu, a možda najviše pažnje privlači Srđ svojim dugačkim rečenicama i drugačijim doživljajima sveta jer je najmlađi i njegova iskustva su najjača, pa su i sumnje kod njega najizraženije.“
Istorija je zabeležila fra Vitu, za koga se veruje da je projektovao Visoke Dečane, a tu je Srđ. Jankoviću je trebao i paganin Vidoje, čovek iz naroda koji ne veruje u greh, da uspostavi ravnotežu između ove dvojice. „Sva trojica u jednom trenutku počinju da sumnjaju a sumnja je prvi korak ka nesreći ili ka spoznaji. Njih trojica bez obzira na to koliko bili zadrti u početku, bez obzira na to koliko ne verovali u nešto, počinju da se menjaju.“
Na nekoliko mesta u knjizi postoje zahtevni i precizni opisi različitih zanata a Janković je autentično opisao kopanje bunara: „Teško je danas naći nekog ko ručno kopa bunare, ali pronašao sam čoveka u blizini Merošine i od njega sam saznao u detalje kako se ranije kopao bunar. I to samo kopanje ima razne rituale.“
Penevski je ukazao na jednu stilsku odliku Jankovićevog pisanja koja je u stvari vrlo lep poetski motiv: „Njegovo pripovedanje je vrlo dinamično i čovek zaista ulazi u bujicu kada krene da čita ‘Zidanje ambisa‘. On kombinuje apstraktan motiv sa vrlo realnim i taj spoj je kod njega vrlo prirodan. Jedna od ključnih lepota u romanu za mene je vertikala ambisa koja je apstraktna. Imamo ambis kopanja u zemlju bunara koji iz trećeg pokušaja tek uspeva, a u njihovim razgovorima govori se o ambisu koji je iznad, a to je vertikala ka ambisu na gore“.
„Moj junak u jednom trenutku kaže da ambis ne mora biti mesto gde ćemo propasti, da može biti odlično mesto za skrivanje jer nas niko neće tražiti u ambisu koliko god išao pod zemlju. Taj podzemni svet može da ide i prema nebu u neki božji svet zavisno od toga šta smatramo paganskim a šta đavolskim, i da li to uopšte može da se spoji ili ne. Inače, ja sam od onih koji prvo vole da daju naslov romanu i onda krenu da pišu.“
1/8
Izvanredno satkana priča sa poetskim nabojem „Zidanje ambisa“ je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima... i o velikoj ljubavi. Možete ga pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
