Predstavljen novi roman Slobodana Tišme "Quattro stagioni"
Kada je neko savršen pesnik, muzičar i pasionirani slušalac klasike, pa napiše roman-on mora biti savršen, tvrdila je Maja Solar na preksinoćnoj promociji prvog romana Slobodana Tišme “Quatro stagioni”. Nedavno ga je objavila beogradska “Laguna”, a novosadskoj publici je predstavljen u Američkom kutku, pod pokroviteljstvom Kulturnog centra Novog Sada.
Još u “Urvideku (2005), prethodnom Tišminom naslovu, koji su neki pročitali kao zbirku priča, a neki i kao romaneskno štivo, autor je potpuno razbio klasični narativni postupak, zapazila je Solarova. U podnaslovu se kaže da je reč o travestiji, što je neka vrsta samoironije. A Slobodan Tišma joj je tako sklon; on nam pripoveda kako bezimeni junak romana pokušava da piše (“Svi pišu, svi su pisci”) i tako se samoogoljuje. A Urvidek je sada Šurvidek ili Ðurvidek.
Vladimir Kopicl je rekao da je “Quatro stagioni” protejska, amfibijska proza. I da svaki staromodernista prepoznaje novosadske adrese, ljude, zbivanja i ratna brujanja pre jedne decenije, na kojima se zasniva ova knjiga. Njena lepota je i u tome što vraća, prosto vuče na ponovno iščitavanje prethodnih Tišminih naslova. U Prologu se navodi “Atomi mirišu, jezgra se šminkaju”, a preporuka je - čitati otpozadi, početi sa poslednjim poglavljem, dakle, deseto koje se zove Zima, pa prvo koje se zove Proleće i tako dalje. A na samom kraju je tekst Za nestrpljive.
Slobodan Tišma je objasnio da je ceo roman građen na ideji večitih vraćanja sličnosti, a lektori i korektori su morali da paze na sva ta mala pomeranja u rečima. I u romanu se navodi kako je poznato da između života i književnosti nema nikakve razlike, odnosno nikakve sličnosti.
Zatim je autor uveseljavao publiku živim čitanjem, leksičko-sintaksičkim igrama pretočenim u vrhunsko prozno štivo. To je bila nagrada za one kojima nije smetala snežna noć i najava uzbudljive sportske srede da dođu na čašicu baš novosadskih književnih razgovora.
Izvor: Dnevnik
Autor: R. Lotina
Još u “Urvideku (2005), prethodnom Tišminom naslovu, koji su neki pročitali kao zbirku priča, a neki i kao romaneskno štivo, autor je potpuno razbio klasični narativni postupak, zapazila je Solarova. U podnaslovu se kaže da je reč o travestiji, što je neka vrsta samoironije. A Slobodan Tišma joj je tako sklon; on nam pripoveda kako bezimeni junak romana pokušava da piše (“Svi pišu, svi su pisci”) i tako se samoogoljuje. A Urvidek je sada Šurvidek ili Ðurvidek.
Vladimir Kopicl je rekao da je “Quatro stagioni” protejska, amfibijska proza. I da svaki staromodernista prepoznaje novosadske adrese, ljude, zbivanja i ratna brujanja pre jedne decenije, na kojima se zasniva ova knjiga. Njena lepota je i u tome što vraća, prosto vuče na ponovno iščitavanje prethodnih Tišminih naslova. U Prologu se navodi “Atomi mirišu, jezgra se šminkaju”, a preporuka je - čitati otpozadi, početi sa poslednjim poglavljem, dakle, deseto koje se zove Zima, pa prvo koje se zove Proleće i tako dalje. A na samom kraju je tekst Za nestrpljive.
Slobodan Tišma je objasnio da je ceo roman građen na ideji večitih vraćanja sličnosti, a lektori i korektori su morali da paze na sva ta mala pomeranja u rečima. I u romanu se navodi kako je poznato da između života i književnosti nema nikakve razlike, odnosno nikakve sličnosti.
Zatim je autor uveseljavao publiku živim čitanjem, leksičko-sintaksičkim igrama pretočenim u vrhunsko prozno štivo. To je bila nagrada za one kojima nije smetala snežna noć i najava uzbudljive sportske srede da dođu na čašicu baš novosadskih književnih razgovora.
Izvor: Dnevnik
Autor: R. Lotina
Autor: Slobodan Tišma
