U knjižari Delfi SKC predstavljen je roman „Leptirica“Aleksandre Veljović Ćeklić, autorke koja dolazi izdaleka (živi na relaciji Meksiko–Kanada), ali piše o temama koje su nam bliske, jer se tiču našeg podneblja. Pored autorke, na promociji su govorile i Isidora Đolović, profesorka književnosti, i Ivana Misirlić, urednica u Laguni.

Ivana Misirlić je na početku rekla da su ovu tananu dramu o dve sestre koje preispituju svoju sposobnost da oproste i priznaju istinu, u strahu da ne povrede jedna drugu, Laguni preporučile svežina autorkinog izraza i dva autentična pripovedna glasa koja se smenjuju – glas Sestre i glas Sister.

„Čitajući ’Leptiricu’, kao najjači utisak izdvojilo se to da je ova knjiga pisana utrobom. Da li je to između dveju sestara ljubav, želja za oprostom, želja za iskupljenjem ili nadoknađivanjem, to u svakoj interpretaciji može da bude drugačije. Ali kod mene se posebno izdvojilo to što se oseti da je ova knjiga pisana sa jakim porivom.“

Da je ovo važna i hrabra knjiga, jer govori o disfunkcionalnim porodicama i nasilju u porodici, potvrdila je sama autorka.

„Važno je da govorimo o takvim stvarima, da probijamo tabu teme i da prestanemo da se stidimo onoga što nam se događa. Moja inspiracija obično bukne kad sam u Meksiku, jer sam tamo najopuštenija. Ali tamo se često susretnem i sa komšinicama, uglavnom Amerikankama, sa kojima u Pacifiku plivam satima. One odjednom počnu gorko da plaču i da mi pričaju svoje priče, koje su jezive, ne zato što mislimo da je jezivo to što im se dogodilo, nego su jezive zbog toga kakve posledice ostavljaju na psihu čoveka. To su odrasli ljudi koji plaču kao deca, jer nikada nisu prevazišli te traume. Pišući priču o dve sestre, najvažnije mi je bilo da otvorim ljudima perspektivu da zaista nije sramno ništa što vam se dogodi. Ako je neko proteran iz svoje kuće kao izbeglica, ili je silovan, ili je morao iz kante da izvuče pola sendviča da pojede, ili je bankrotirao, ili je pretučen – nije to naša sramota. U tom slučaju smo žrtve i žrtvama treba pomoć. Sramota je kad ste oholi, kad se hvalite onim što imate. Neke moralne vrednosti se, nažalost, gube i živimo u plastičnom svetu u kome potiskujemo sebe i svoju unutrašnju potrebu za razumevanjem, za tolerancijom, što je neophodno za bitisanje“, rekla je autorka, naglasivši da joj je bilo važno da istakne razliku između sestre, koja je ostala da živi u Bosni, i Sister koja je otišla da živi u Kanadi.

„Nije mi bilo važno kako se one zovu i koje su nacionalnosti, već da pokažem da su imale različite puteve, iako su iz iste porodice, i da je odnos njihovih roditelja prema njima bio različit, a očekivali bismo od roditelja da imaju iste metode vaspitanja. Sredina u kojoj se njima to dogodilo nije presudna, jer to što se njima dogodilo događa se i kod holivudskih bogataša, to je univerzalan fenomen. Svakog pojedinca, naravno, oblikuje sredina u kojoj je odrastao, njegova porodica, a njih dve su dokaz da nas mesto rođenja ne definiše već sve ono što usput istražimo, vidimo, pročitamo ili makar čujemo od drugih ljudi. Jedna sestra se pomirila s tim da relativno ograniči svoju perspektivu, jer je ostala u mestu u kome je odrasla. I tu dolaze do izražaja kultura i tradicija sa kojima se mnogi ljudi mire, jer ne žele promene. A neki ljudi su ili hrabri, ili traže više izazova, ili su veći istraživači u životu, pa se brže pomeraju i menjaju. Dakle, bilo mi je važno da istaknem tu njihovu različitost.“

Profesorka književnosti Isidora Đolović rekla je da ju je pripovedanje iz dva pripovedna glasa podsetilo na efekat dva naspramna ogledala, pri čemu je jedno iskrivljeno.

„Ali koje? Jedna sestra je u vreme opisanih dešavanja bila dete. Zato je njena perspektiva upadljivo infantilna, svet koji ona pamti je oneobičen. Perspektiva starije sestre, koja je tada bila tinejdžerka, neko ko raste, ko se formira, surova je, i da bi se one ponovo pronašle, ona mora da razbije i u potpunosti dekonstruiše detinju perspektivu mlađe sestre. Ali ono što je najvažnije od svega jeste da ne postoji nikakva trauma i nikakvo zlo dovoljno jako da nadjača njihovu instinktivnu želju da se ponovo spoje i da čuju jedna drugu. I čini mi se da je to najbolja i najveća poruka ove knjige sa dve teme, od kojih je prva tabu tema zlostavljanja i traume, a druga je najuniverzalnija tema čiste sestrinske ljubavi. Kod obe sestre postoji želja da njihova ljubav premosti sve granice i strah od nesporazuma, jer mlađa misli da je izneverena, a starija je svojim odlaskom htela da je zaštiti. Poruka romana je, čini mi se, da je snaga ljubavi jača i od nas samih onda kada smo u potpunosti razočarani u sve.“

Roman „Leptirica“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.