„Poslednje leto u gradu“ Đanfranka Kaligariča
Istorija objavljivanja ove sjajne novele italijanskog romanopisca i scenariste Đanfranka Kaligariča fascinantna je skoro kao i sama knjiga. Kaligarič je knjigu napisao u svojim dvadesetim godinama i nije uspevao da pronađe izdavača, sve dok nije dospela u ruke čuvenog romanopisca i esejiste Natalije Ginzburg – spisateljice koja ponovo dobija na popularnosti. Ginzburgova je toliko verovala u Kaligaričevu novelu da je ubedila jednog italijanskog izdavača da je objavi 1973. godine, što je rezultiralo pozitivnim kritikama i komercijalnim uspehom.
Međutim, nedugo potom, knjiga je prestala da se štampa i stekla je status kultnog klasika kod onih koji su za nju znali. Posle nekoliko reizdanja 2010-ih, „Poslednje leto u gradu“ je zahvaljajući prvom prevodu na engleski jezik ponovo u žiži književnog sveta. U pitanju je predivno evokativno štivo – emotivna, melanholična i raskošno sinematska priča, nešto između Felinijevog „Slatkog života“ i romana Alfreda Hejza, uz primese očaja.
Narator je Leo Gazara, tridesetogodišnjak iz Milana koji u Rim dolazi kao dopisnik jednog medicinsko-literarnog časopisa. Kada časopis doživi finansijski krah, Leo luta po gradu, seljaka se po jeftinim hotelima i tu i tamo obavi neki honorarni posao kada mu ponestane novca za preživljavanje. Pošto, za razliku od svojih starijih sestara, ne mari mnogo za ugled u društvu, Leo se često oslanja na darežljivost drugih ljudi, skupljajući „mrvice“ koje za njima ostanu. Recimo, kada su njegova dva relativno imućna prijatelja otišla u Meksiko Siti na godinu ili dve, Leo je pristao da održava njihov stan, što mu je obezbedilo udobno mesto za život tokom tumaranja po Rimu.
Život mu je u neku ruku plitak i neorganizovan – od jedne žene do druge, iz bara u bar, sa sedeljke na sedeljku, koje često priređuju njegovi glamurozni prijatelji široke ruke. Pored letargije, Leo upada i u zamku alkohola koji mu otupljuje čula dok pokušava da se reši te navike. Zanimljivo je da Kaligarič često opisuje Lea izjutra, nakon burne noći, u opuštenom delu dana u kome naš protagonista uživa – ipak je oduvek bio magnet za žene.
Spavao sam do kasno ujutro, kada sam ustao, stan je bio prazan. Pored već skuvane kafe našao sam ceduljicu: „Ostani koliko hoćeš.“ Razmišljao sam o tome opružen u kadi punoj tople vode, razmišljao sam da li da ostanem ili ne, na kraju sam shvatio da mogu samo da odem i da se više ne vraćam. I tako sam, kao toliko puta ranije, ustao iz kade, sada poslednji put, obrisao se, dovršio kafu i otišao zatvorivši pažljivo vrata za sobom.
Jedne večeri na zabavi koju su organizovali njegovi prijatelji Leo upoznaje Arijanu, prelepu, nepredvidivu, impulsivnu mladu ženu koja mu odmah privlači pažnju. Kada se sedeljka završila, Leo i Arijana se voze kroz grad, flertuju, svraćaju u pekaru na vruć kroasan i pre zore stižu do mora. To je početak intenzivne, mada epizodične, ljubavne afere koja se iznova rasplamsava i gasi tokom leta, a i kasnije.
U to vreme stomak noćobdija zahteva nešto toplo, ruke se traže ispod čaršava a snovi postaju življi, to je vreme kada novine mirišu na mastilo a dan pokreće prve talase buke. Bila je zora i sve što je preostalo od noći bile su senke ispod očiju te čudne devojke kraj mene.
Već na samom početku nazire se fatalan ishod ove priče, osećaj da je veza između Lea i Arijane osuđena na propast od trenutka kad je počela. Upoznajemo dve nezadovoljne, ranjene duše, neusidrene i besciljne, koje se nikada do kraja ne povezuju jedna sa drugom dok se strast u njima naizmenično rasplamsava i hladi. Recimo, kada Leo pomisli da se zaljubljuje u Arijanu, ona neće ni da čuje i ućutkuje njegove izjave ljubavi i nežnosti. Isto tako ima momenata kada Leo odbacuje Arijanu i radije se povlači u svoju samoću i srdnju.
Ovakva kapricioznost i nestalnost odlikuje i njihove odnose da drugim ljudima, pogotovo između Arijane i njene ljubomorne sestre Eve – odnos koji karakterišu česte svađe i preterano dramljenje koje najčešće dolazi s Arijanine strane.
Rim je gotovo lik za sebe – grad prolaznog, grad ljudi koji kroz njega prolaze često tragajući za nečim novim i drugačijim, čak i kada ne mogu da definišu šta je to „nešto“. Kaligaričevi opisi Rima su zavodljivi i glamurozni, naročito noću. A ipak, u gradu postoji i nešto krhko što potpuno obuzima – mračna i destruktivna nota koja se mora imati na umu i poštovati. Rim je mesto koje podstrekuje čovekove potrebe i nezadovoljstva – naizmenično šarmirajući, tolerišući i prezrivo odbacujući svoje stanovnike u zavisnosti od preovlađujućeg raspoloženja.
Rim nosi u sebi neku posebnu opijenost koja sagoreva uspomene. To nije toliko grad koliko tajni deo vašeg bića, prikrivena zver. S njim nema srednjeg puta, ili je to velika ljubav ili moraš da odeš jer upravo to zahteva umiljata zver – da je voliš. [...] A kada ga zavolite, prostreće se onako kako vi želite i samo treba da se prepustite neopipljivim talasima sadašnjosti i da plutate na pedalj od zaslužene sreće. Pokloniće vam tada svetlošću zaparane letnje večeri, ustreptala prolećna jutra, stolnjake u barovima nalik na devojačke suknje na vetru, reske zime i beskonačne jeseni u kojima će vam delovati bespomoćno i bolesno, iznureno, otečeno od opalog lišća po kojem vaši koraci ne prave nikakav šum. [...] Tako ćete i vi, dan za danom, postajati njegov deo. Tako ćete i vi hraniti grad. Sve dok jednog sunčanog dana, dok njušite vetar sa mora i gledate u nebo, ne otkrijete da više nema šta da se čeka.
Kaligaričeva proza je raskošna i evokativna, dodaje tonove lepote Leovoj tuzi i očaju. Na momente je novela prožeta osećajem čežnje za prošlošću, nostalgijom za nečim što je izgubljeno ili nikada u potpunosti dobijeno. Posebno dirljiv je Kaligaričev opis Leovog oca – tihog, urednog čoveka koji se iz rata vratio slomljen.
Ukratko, „Poslednje leto u gradu“ je prelepa, melanholična priča o čoveku koji je izgubljen u Rimu i besciljno luta. U njoj ćete pronaći efektan opis unapred propale ljubavne afere dvoje nesavršenih, skrhanih ljudi koji nisu u stanju da se povežu – i ne uspevaju da shvate šta su mogli da imaju u svojoj vezi, sve dok ta šansa nije izgubljena, protraćena kao noćni izlazak. Ova intenzivna novela (kao kratki espreso) sigurno će probuditi osećanja u onima koji su voleli i izgubili.
Autor: Džeki Vajn
Izvor: jacquiwine.wordpress.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Međutim, nedugo potom, knjiga je prestala da se štampa i stekla je status kultnog klasika kod onih koji su za nju znali. Posle nekoliko reizdanja 2010-ih, „Poslednje leto u gradu“ je zahvaljajući prvom prevodu na engleski jezik ponovo u žiži književnog sveta. U pitanju je predivno evokativno štivo – emotivna, melanholična i raskošno sinematska priča, nešto između Felinijevog „Slatkog života“ i romana Alfreda Hejza, uz primese očaja.
Narator je Leo Gazara, tridesetogodišnjak iz Milana koji u Rim dolazi kao dopisnik jednog medicinsko-literarnog časopisa. Kada časopis doživi finansijski krah, Leo luta po gradu, seljaka se po jeftinim hotelima i tu i tamo obavi neki honorarni posao kada mu ponestane novca za preživljavanje. Pošto, za razliku od svojih starijih sestara, ne mari mnogo za ugled u društvu, Leo se često oslanja na darežljivost drugih ljudi, skupljajući „mrvice“ koje za njima ostanu. Recimo, kada su njegova dva relativno imućna prijatelja otišla u Meksiko Siti na godinu ili dve, Leo je pristao da održava njihov stan, što mu je obezbedilo udobno mesto za život tokom tumaranja po Rimu.
Život mu je u neku ruku plitak i neorganizovan – od jedne žene do druge, iz bara u bar, sa sedeljke na sedeljku, koje često priređuju njegovi glamurozni prijatelji široke ruke. Pored letargije, Leo upada i u zamku alkohola koji mu otupljuje čula dok pokušava da se reši te navike. Zanimljivo je da Kaligarič često opisuje Lea izjutra, nakon burne noći, u opuštenom delu dana u kome naš protagonista uživa – ipak je oduvek bio magnet za žene.
Spavao sam do kasno ujutro, kada sam ustao, stan je bio prazan. Pored već skuvane kafe našao sam ceduljicu: „Ostani koliko hoćeš.“ Razmišljao sam o tome opružen u kadi punoj tople vode, razmišljao sam da li da ostanem ili ne, na kraju sam shvatio da mogu samo da odem i da se više ne vraćam. I tako sam, kao toliko puta ranije, ustao iz kade, sada poslednji put, obrisao se, dovršio kafu i otišao zatvorivši pažljivo vrata za sobom.
Jedne večeri na zabavi koju su organizovali njegovi prijatelji Leo upoznaje Arijanu, prelepu, nepredvidivu, impulsivnu mladu ženu koja mu odmah privlači pažnju. Kada se sedeljka završila, Leo i Arijana se voze kroz grad, flertuju, svraćaju u pekaru na vruć kroasan i pre zore stižu do mora. To je početak intenzivne, mada epizodične, ljubavne afere koja se iznova rasplamsava i gasi tokom leta, a i kasnije.
U to vreme stomak noćobdija zahteva nešto toplo, ruke se traže ispod čaršava a snovi postaju življi, to je vreme kada novine mirišu na mastilo a dan pokreće prve talase buke. Bila je zora i sve što je preostalo od noći bile su senke ispod očiju te čudne devojke kraj mene.
Već na samom početku nazire se fatalan ishod ove priče, osećaj da je veza između Lea i Arijane osuđena na propast od trenutka kad je počela. Upoznajemo dve nezadovoljne, ranjene duše, neusidrene i besciljne, koje se nikada do kraja ne povezuju jedna sa drugom dok se strast u njima naizmenično rasplamsava i hladi. Recimo, kada Leo pomisli da se zaljubljuje u Arijanu, ona neće ni da čuje i ućutkuje njegove izjave ljubavi i nežnosti. Isto tako ima momenata kada Leo odbacuje Arijanu i radije se povlači u svoju samoću i srdnju.
Ovakva kapricioznost i nestalnost odlikuje i njihove odnose da drugim ljudima, pogotovo između Arijane i njene ljubomorne sestre Eve – odnos koji karakterišu česte svađe i preterano dramljenje koje najčešće dolazi s Arijanine strane.
Rim je gotovo lik za sebe – grad prolaznog, grad ljudi koji kroz njega prolaze često tragajući za nečim novim i drugačijim, čak i kada ne mogu da definišu šta je to „nešto“. Kaligaričevi opisi Rima su zavodljivi i glamurozni, naročito noću. A ipak, u gradu postoji i nešto krhko što potpuno obuzima – mračna i destruktivna nota koja se mora imati na umu i poštovati. Rim je mesto koje podstrekuje čovekove potrebe i nezadovoljstva – naizmenično šarmirajući, tolerišući i prezrivo odbacujući svoje stanovnike u zavisnosti od preovlađujućeg raspoloženja.
Rim nosi u sebi neku posebnu opijenost koja sagoreva uspomene. To nije toliko grad koliko tajni deo vašeg bića, prikrivena zver. S njim nema srednjeg puta, ili je to velika ljubav ili moraš da odeš jer upravo to zahteva umiljata zver – da je voliš. [...] A kada ga zavolite, prostreće se onako kako vi želite i samo treba da se prepustite neopipljivim talasima sadašnjosti i da plutate na pedalj od zaslužene sreće. Pokloniće vam tada svetlošću zaparane letnje večeri, ustreptala prolećna jutra, stolnjake u barovima nalik na devojačke suknje na vetru, reske zime i beskonačne jeseni u kojima će vam delovati bespomoćno i bolesno, iznureno, otečeno od opalog lišća po kojem vaši koraci ne prave nikakav šum. [...] Tako ćete i vi, dan za danom, postajati njegov deo. Tako ćete i vi hraniti grad. Sve dok jednog sunčanog dana, dok njušite vetar sa mora i gledate u nebo, ne otkrijete da više nema šta da se čeka.
Kaligaričeva proza je raskošna i evokativna, dodaje tonove lepote Leovoj tuzi i očaju. Na momente je novela prožeta osećajem čežnje za prošlošću, nostalgijom za nečim što je izgubljeno ili nikada u potpunosti dobijeno. Posebno dirljiv je Kaligaričev opis Leovog oca – tihog, urednog čoveka koji se iz rata vratio slomljen.
Ukratko, „Poslednje leto u gradu“ je prelepa, melanholična priča o čoveku koji je izgubljen u Rimu i besciljno luta. U njoj ćete pronaći efektan opis unapred propale ljubavne afere dvoje nesavršenih, skrhanih ljudi koji nisu u stanju da se povežu – i ne uspevaju da shvate šta su mogli da imaju u svojoj vezi, sve dok ta šansa nije izgubljena, protraćena kao noćni izlazak. Ova intenzivna novela (kao kratki espreso) sigurno će probuditi osećanja u onima koji su voleli i izgubili.
Autor: Džeki Vajn
Izvor: jacquiwine.wordpress.com
Prevod: Borivoje Dožudić
