Još od trenutka kada sam poslušao prijatelja i pročitao roman „Čovek po imenu Uve“ švedskog pisca Fredrika Bakmana, postao sam njegov veliki obožavalac. I to ona jeziva vrsta obožavaoca koja progoni svog idola onlajn (zaista bih voleo da mogu da budem progonitelj i van interneta, ali on je u Stokholmu a ja u Mumbaju tako da ne mogu da mu se prišunjam sa štapom i nateram ga da sedne i napiše novi roman kako ne bih morao da čekam ovoliko).

Bakmanovu poslednju novelu „Poslednja prilika“ uspeo sam da kupim u pretprodaji tako da mi je u rukama bila nekoliko dana nakon zvaničnog objavljivanja. Dao sam za nju pravo malo bogatstvo jer je reč o uvozu, a pročitao je za pola sata – pomislili biste da se toliko ulaganje nije isplatilo.

Slično sam pomislio i sam kada sam video tanušnu knjižicu u paketu... prokletstvo! Za taj novac sam mogao da kupim tri romana. A onda sam seo i pročitao je da bih odmah promenio mišljenje iz dva razloga.

Prvi je to što kada neki pisac uspe da me dirne u srce, dušu i um na način na koji je to učinio Bakman sa „Čovekom po imenu Uve“, kupiću svaku knjigu koju je taj autor napisao pre i posle kao u znak zahvalnosti što mi je uneo radosti u život.

Ali mnogo važnije od toga je to što je „Poslednja prilika“ uspela da me dirne na isti način kao „Uve“: u srce, dušu i um.

Ne bih se složio da je ovo božićna priča samo zato što se odvija u vreme praznika. „Poslednja prilika“ govori o veoma ambicioznom čoveku čiji je jedini životni cilj novac jer u njemu leži moć. Zbog toga zapostavlja svoju suprugu i sina.

Čovek nikada nije uspevao da razume svog sina, čak ni kada je dečak odrastao. Zbunjivalo ga je to što je dečak voleo svoj rodni grad, govorio o stvarima poput sreće i nostalgije i nije ga zanimao novac u smislu sredstva za dolaženje do moći. Zapravo, sina uopšte nije zanimala moć. Tako su se otac i sin udaljili, vodili odvojene živote svaki za sebe.

A onda otac spletom životnih okolnosti dolazi u kontakt sa hrabrom devojčicom zbog koje se u njemu dešavaju neobjašnjive stvari. Život pred njega postavlja neobičan izazov i daje mu mogućnost da donese odluku koja bi sve mogla da promeni. I time dolazimo do ključnog bakmanovskog pitanja: koliko ste spremni da žrtvujete kako biste ispravili određenu grešku?

Nisam sentimentalan čovek, a ovo nije preterano sentimentalna knjiga. Ali „Poslednja prilika“ vas udara pravo u srce i pogađa na dobar način. Ušla mi je u srce, dušu i um i verujem da će tamo ostati još dugo. Zbog svega ovoga ne mogu „Poslednju priliku“ da nazovem kratkom pričom. Ona je daleko više od toga!

Izvor: deccanchronicle.com
Prevod: Dragan Matković