Pre nekoliko godina, dok je norveški pisac trilera Ju Nesbe sticao međunarodno priznanje, imao sam samo reči hvale za „Crvendaća“ i „Solomonovo slovo“, treći i peti roman u serijalu o detektivu Hariju Huleu. Ali za osmu knjigu, „Olovno srce“, koja se proteže na preko 500 stranica, napisao sam da je „naduta katastrofa“. „Dok sam je čitao, osetio sam se kao zarobljen u prostranoj, smrdljivoj močvari,  iz koje se možda nikada neću izvući“, napisao sam.

Mislio sam da će to biti poslednje reči koje ću reći o Nesbeu. On će poći svojim putem a ja svojim, na obostrano olakšanje. Ali pisanje recenzija za knjige je nepredvidljiv posao, i ja sada pišem o njegovom 14. romanu, „Ponoćno sunce“, i drago mi je što mogu da kažem da sam uživao u njemu.

Donekle je razlog tome što ima razumne 273 stranice. To je jednostavna priča, u najboljem smislu tog izraza, i ispričana je dobro. Za razliku od trilera koji imaju nerazumljive zaplete i jeftina uzbuđenja, ovo je verovatna i fokusirana priča o mladom čoveku koji pokušava da pobegne od posledica kriminala i suočava se sa teškim odlukama vezanim za ljubav, religiju i sam život.

U sumrak, Jun Hansen izlazi iz autobusa u malom gradu na dalekom severu Norveške, na obali Severnog ledenog okeana. On je simpatični, nenasilni diler hašiša iz Osla, koji je razbesneo šefa narko mafije, i sada beži od plaćenih ubica. Dolazi u mali grad, noseći pištolj koji ne ume da koristi i pronalazi izolovanu kolibu. Trudi se da izbegava lokalce ali ipak postaje opsednut Leom, ćerkom gradskog sveštenika. Deset godina ranije, kada je imala 18 godina, bila je prisiljena da se uda za nasilnika koji ju je silovao i ostavio trudnu. Bio je ribar, nestao je na moru i verovatno je mrtav.

Lea, njen otac i njen desetogodišnji sin, pripadaju fanatičnoj religioznoj sekti. Njen sin revnosno objašnjava Hansenu da će goreti u paklu zbog toga što puši, pije ilegalna pića i ne mari za religiju. Lea je blaža ali nije ništa manje revnosna. Ipak, privlačnost između nje i Hansena raste. Nesbe je strasno opisuje: „Njena šaka je čvrsta i topla kao gladak, suncem ugrejan kamen.“

Ali pitanje vere, neće nestati, i Nesbe ga ispituje iz nekoliko različitih gledišta. Hansen priznaje: „Ne verujem u život posle smrti, ali verujem u smrt posle života.“ Lein otac ispoveda da je imao trenutke sumnje ali se čvrsto drži svoje vere. Lea insistira da ona nikada ne bi mogla da se odrekne svoje religije i ode sa dilerom droge, a opet mu pruža nadu kada kaže da veruje u „ljudsku sposobnost za dobrotu“.

Nesbe je kao mladić živeo u ovom izolovanom delu Norveške – zemlji ponoćnog sunca – i dobro ga opisuje: „Tiha praznina, ćutljiva nemilosrdnost. Čak i zelenilo leta sadrži obećanje težih, hladnijih dana koji će vas pokušati utući, i koji će na kraju pobediti.“

Ubice dolaze iz Osla. Hansenova situacija deluje nemoguće – revolveraši prilaze, njegova romansa je beznadežna – i on se bliži samoubilačkom nagonu: „Verujem u metak od 9 milimetara koji leti hiljadu kilometara na sat. I da je život vreme od trenutka kada je metak napustio cev pištolja i trenutka kada je prodro u tvoj mozak.“

Ipak, autori bestselera retko kada dopuste da samoubistvo spreči dramatičan rasplet, pa ćete morati da pročitate roman do kraja da biste videli da li će Hansen nadmudriti ubice i osvojiti ženu koju voli.

Biće zanimljivo čuti reakcije publike na ovu knjigu. Prošle godine, Nesbe je objavio „Krv na snegu“, kraći roman o jednom drugom mladiću koji je pobegao od besa narko šefa iz Osla. Neki čitaoci su tada vapili za novim ekstravagantnim doživljajima Harija Hulea. Činjenica je da su knjige o Huleu, one najbolje, odlične. Ali dobro je videti da Nesbe primeni svoj talent i na neko skromnije, ali ne i manje vredno delo, kao što je „Ponoćno sunce“.

Autor: Patrik Anderson
Izvor. washingtonpost.com