Motiv posmatranja kroz uski otvor na vratima preuzeo sam od Hansa Kristijana Andersena iz bajke „Snežna kraljica“, kao sliku kontakta nas sa strancima – kaže naš sagovornik Ðorđe Milosavljević.

Prvi roman „Ðavo i mala gospođa“ (izdavač „Laguna“) našeg poznatog scenariste i dramskog pisca Ðorđa Milosavljevića (filmovi: „Točkovi“, „Nebeska udica“, „Mehanizam“, „Apsolutnih sto“... pozorišni komadi „Gola Vera“, „Parče noći“, „Ples u tami“...) nedavno je nagrađen priznanjem „Isidora Sekulić“. Ova priča ukršta puteve Hansa Kristijana Andersena, koji je 1841. godine posetio Srbiju, zatim ljubavnice kneza Miloša Obrenovića Jelenke Herbez, i mitskog čoveka – „psoglava“. Ova knjiga biće predstavljena večeras na Trgu od knjige, Sajma knjiga u Herceg Novom, a ujedno je i povod za razgovor o našem odnosu prema drugom i drugačijem, prema književnoj i filmskoj umetnosti.

Roman „Ðavo i mala gospođa“ unekoliko se razlikuje od onoga čime se inače bavite.

Da, mada je donekle sličan seriji koju radim za televiziju „Sva ta ravnica“, a koja takođe ima istorijsku pozadinu i igru između fikcije i činjenica. Glavni žanrovski kod za roman „Ðavo i mala gospođa“ bio mi je pustolovni, pikarski, roman, i najpre roman „Rukopis nađen u Saragosi“ Jana Potockog, koji i danas iščitavam i smatram jednim od najlepših ikad napisanih. U njemu mi je posebno privlačna svojevrsna kulturna sinteza. Jan Potocki je Poljak koji je na francuskom pisao roman o doživljajima jednog španskog plemića, koji tokom puta Sijera Morenom doživi svaku vrstu avanture koju život uopšte može da pruži. Ta vrsta kulturološkog „kalambura“, sinteze istorijskih i književnih obrazaca ono je što i mene zanima. Žanrovski kod „pikarskog romana“ želeo sam da primenim i na svoju priču, koja uključuje najrazličitije junake, od Hansa Kristijana Andersena do Jelenke Herbez – „male gospođe“, i takođe se dešava „na putu“.

Mnogo ste istraživali radeći na toj priči, a podstrek je bio i pojava neobičnog čudovišta „psoglava“ u Srbiji 19. veka?

Pripremajući dramu „Kontumac“, čija je radnja smeštena u nešto raniji istorijski period u odnosu na radnju ovog romana, naišao sam na nekoliko istorijskih podataka. Najpre na priču o „psoglavom“ koji je napadao žene u okolini Kragujevca 1835, a druga je priča o poseti Hansa Kristijana Andersena Srbiji, koja se i jeste i nije desila. Naime, on je Srbiju video samo preko palube parobroda, iskrcao se u Zemunu, i koliko znam, nije išao dalje u unutrašnjost Srbije. Želeo sam da ispričam šta je moglo da se desi da ga je put naneo do samog centra Srbije, i nazad...

Kao i druga mitološka bića i bića folklorne fantastike i „psoglav“ je neka vrsta metafore?

Imao sam nameru da likove postavim u odnos prema mitološkom. Tako moj roman prikazuje Andersena koji tvrdi da ne veruje u demone, ali ipak, kada dođe u Srbiju, pre svega želi da vidi „psoglava“. Sa druge strane, njegovi domaćini i vodiči tvrde da veruju u slična bića, ali su, zapravo, prilično skeptični i spremni da tog „psoglava“ za novac odglume svom stranom gostu. Prisustvo te mitološke svesti u jednom junaku – strancu, i „ovdašnjim“ junacima, bio je zanimljiv „teren za igru“. Kao glavna inspiracija i idejni okvir poslužila mi je knjiga Marije Todorove „Imaginarni Balkan“, u kojoj autorka apostrofira nekoliko anegdota iz stvarnog života. Neke od njih sam i uključio u svoju priču, kroz pripovedanje Andersenovog prevodioca. Knjiga „Imaginarni Balkan“ zanimljiva je i zbog toga što govori o nepromenljivosti i podvojenosti odnosa „njih i nas“, stranaca i nas sa Balkana. Motiv posmatranja kroz uski otvor ključaonice preuzeo sam od Hansa Kristijana Andersena iz bajke „Snežna kraljica“, kao sliku kontakta nas sa strancima. Vrata ideologije, politike, istorije i kulture zatvorena su, a mi jedni druge gledamo kroz ključaonicu i zamišljamo sve ono što ne vidimo, već prema meri sopstvenih predrasuda. Takođe, pamtim jedan naučni eksperimenat, koji ima sličnu metaforu – biolog je poželeo da kroz ključaonicu proveri ponašanje izolovane životinje i ugledao njeno oko, koje ga je pažljivo posmatralo sa druge strane.

Koliko je, pak, i u našem filmu dominantna sprega strašnog i smešnog, i da li ona omogućava katarzu, kada nasilja ionako ima svuda?

Čak i u doba mog studiranja deo konzervativne kritike smatrao je da je, recimo, film „Davitelj protiv davitelja“ stran našem ukusu, i da je našoj kulturi neprilična mešavina strašnog i smešnog. Na sreću, ta stvar se menjala. Istina, polako – sećam se i rada na svom debitantskom filmu „Točkovi“, kada je sličan odnos između strašnog i smešnog bio dosta odbojan i za stručnu i za širu publiku. Mislim da deset godina kasnije strašno i smešno vlada u globalnoj, pa i u našoj kulturi. Što se tiče pitanja katarze i problema nasilja – ne verujem da film može da promeni bili čiji odnos prema nasilju, ali može da ukaže na neke aspekte ovog problema. Ne bih rekao da je pre trideset godina nasilja bilo manje, mislim da je samo bilo bolje skriveno. Živimo u vremenu bez tajni i tabua, u kome je nasilje opsesivna medijska tema. Sa druge strane, po mom mišljenju, umetničko delo koje prikazuje nasilje mnogo je više terapeutsko nego stimulativno. I neki od najsuptilnijih ljudi koje znam obožavatelji su vrlo radikalnih izraza na filmu ili u pozorištu. I na njih, kao i na mene, ogoljena slika nasilja i mračnih strana ljudskog bića delovala je terapeutski.

Nedostaju li nam dobre priče, koji je njihov put do ekranizacije?

Kada tu stvar posmatrate na globalnom nivou, utisak je da su pravi i dobri scenariji sada na televiziji, pre nego na filmu. Na televiziji možete da vidite pravo bogatstvo priča, karaktera, obrta, inovacija, od dobro promišljenih sitkoma, do sadržaja iz sfere fantastike i kriminalističkih drama. Televizijski izraz i njegova žanrovska raznovrsnost postali su prava „obećana zemlja“ za dobre scenarije. Svega toga na filmu ima, ali ređe. Ne možemo ipak ni od svakog filma da očekujemo da donese nešto sasvim novo, ali povremeno iskrsnu autori kao što je Kristofer Nolan, koji nude zanimljive pomake u načinu vođenja priče. Moje je iskustvo da svaka dobra priča kad-tad mora da se probije, u zavisnosti od toga šta u datom trenutku traži publika, kritika, festivali, žiriji, konkursi, fondovi. Scenariju kojim sam bio najzadovoljniji trebalo je deset godina da dođe do realizacije. To je film „Neprijatelj“, koji je režirao Dejan Zečević, i za koji se nadam da će na jesen imati svoju uspešnu premijeru.

Kome treba više ulaganja, izdavaštvu ili kinematografiji?

Izdavaštvo je u težoj situaciji nego film, to je nesporno. Kvalitet je, u svakoj oblasti, uvek i neizostavno srazmeran ulaganjima. Opet, ulaganja su neophodna, ali nisu dovoljna. Što se tiče domaće kinematografije, mislim da je daleko veći problem, pre nego prisustvo na festivalima A kategorije, izostanak ozbiljne filmske recepcije u medijima. U Srbiji ne postoji stručna televizijska emisija o filmu. I u tom smislu naša pažnja prema kinematografiji je latentna.

Koliko je sada otvorena naša kultura?

U odnosu na zemlje u regionu, mislim da je srpska kultura otvorenija. Recimo da mi je dosta teško da zamislim predstavljanje mog romana, ili romana nekog mog kolege, negde u Hrvatskoj – dok su, sa druge strane, hrvatski romanopisci u Srbiji iskreno dobrodošli. I čini mi se da je to stvar kojom treba da se ponosimo.

U kojoj meri se pisanje romana razlikuje od rada na filmu, televiziji i u pozorištu?

Za mene je suštinska razlika između pristupa prozi i pristupa televiziji, filmu i pozorištu, odnos između autora i publike. U pozorištu se, recimo, između autora teksta i njegove publike nalaze reditelj, glumci, scenograf, kostimograf, i još dvadesetak drugih saradnika, na filmu je tih saradnika još i više. Jedino u prozi je taj kontakt između autora i čitaoca direktan, ličan i direktan, i upravo je kvalitet tog odnosa ono što me je podstaklo da napišem ovaj roman. Onaj ko ga pročita iz prve ruke znaće moje definitivno umetničko „vjeruju“.

Kako ste izgradili lik Jelenke Herbez, koja liči na hajdučku Modesti Blejz?

Jelenka Herbez je u našoj dramskoj i proznoj literaturi predstavljena uglavnom u negativnom kontekstu, kao ljubavnica kneza Miloša koja je bila tu da bi smetala kneginji Ljubici. Igrom slučaja, naišao sam na skicu njene biografije istoričara Milena Nikolića, koja me je zaintrigirala da priču o njenom životu plasiram u bekgraund romana. Od same te biografije mogao bi da nastane poseban roman. Naime, pored toga što je bila ljubavnica kneza Miloša, Jelenka je bila i hajdučica i najuticajnija žena Srbije toga doba, za koju su govorili da iz kneževe blagajne troši više nego sama kneginja Ljubica. Bila je sudrug čuvenog Gice Hajduka i prijateljica Milenka Stojkovića, dakle boravila je u društvu ljudi koji su čitav život proveli sa oružjem, tako da je logična moja ideja o Jelenki kao borbenoj „crnki” i ženi koja zna da se snađe sa oružjem. Svi ti detalji su činjenice, a ono što je moja nadogradnja odnosi se na priču o fatalnoj vezi iz njene mladosti, koja opterećuje njenu sadašnjost, i zbog koje u romanu preuzima ulogu antagoniste. Međutim priča o njenom turskom poreklu u stvari je izmišljena, i deo je tog „lošeg imidža” koji ju je pratio kroz istoriju. Taj podatak iskoristio sam za pravljenje sopstvene dramske forme, pa u mom romanu ona jeste turskog porekla. Bila mi je zanimljiva i ta priča o latentnoj vezi između nje i Andersena, koji u njoj vidi prototip za lik hajdučice u bajci „Snežna kraljica”, pa i za samu Snežnu kraljicu. Žena koja istovremeno izgleda i strasno i ledeno, i preteće i privlačno, što je Andersen i video u njoj, kao moj junak, a kako sam je i ja doživeo, kao pisac.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika