Pisac na blic: Vojislav Todorović
Povodom Dečjih dana kulture pisac i pesnik Vojislav Todorović, autor romana „Bajka o Bajalicama“, govori o inspiraciji, omiljenim knjigama i piscima.
Koja Vam je omiljena knjiga iz detinjstva?
Prva knjiga koju sam zavoleo, u vreme dok još nisam znao da čitam, bila je „Antologija narodnih junačkih pesama“ iz koje mi je baba, kako i dolikuje usmenoj književnosti, čitala pesme o Kraljeviću Marku. U prvom razredu, kad sam već odlično čitao, od baba-tetke sam dobio komplet romana o Tarzanu Edgara Rajsa Barouza, i to je dugo bila moja omiljena knjiga, u deset tomova. Nešto kasnije, u četvrtom razredu, to je bio „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime.
S kojim književnim junakom biste se družili?
S Harijem Poterom. Verujem da bismo delili razne avanture.
Koliko dugo se piše jedna knjiga?
To zavisi od dužine štiva i načina na koji pisac radi. Ponekad to ide brzo, a nekad je potrebno dosta vremena. U svakom slučaju, dobra knjiga se priprema kao sarma. Čak i ako ste brzo bacili na papir ono što ste zamislili, dobro je ostaviti rukopis da se što duže krčka, pa mu se onda vratiti, podgrejati ga, odnosno uraditi drugu i eventualno treću ruku.
Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?
Da, u svom detinjstvu, detinjstvu svoje dece i detinjstvu kao takvom, odnosno u ogromnom zadovoljstvu stvaranja literature za decu, koje mi omogućava da se vratim u to najlepše vreme što brzo prođe, ali zauvek ostane u srcu svakog čoveka, kao nedosanjani san.
Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?
Sve one pisce koji nam pokreću maštu i koji se bave velikim, klasičnim temama, kao što su ljubav, prijateljstvo, porodica, avantura, ljubav prema životinjama i prirodi. To su, pre svega, najslavniji klasici svetske književnosti, ali i mnogi drugi, manje poznati. Kad sam pošao u prvi razred, ja sam već odlično čitao i ćirilicu i latinicu, pa me je učiteljica oslobodila nastave srpskohrvatskog. Za vreme časova maternjeg jezika sedeo sam u zadnjoj klupi i čitao. U učionici smo imali gomilu knjiga iz edicije Plava ptica i ja sam ih do kraja školske godine sve pročitao. Dakle, treba čitati sve. Ipak, izdvojio bih imena kao što su Mark Tven, Henrik Sjenkjevič, Jakob i Vilhelm Grim, Aleksandar Dima, Džek London, Robert Luis Stivenson, Luiza Mej Olkot, Ivana Brlić Mažuranić, Branko Ćopić, Čika Jova Zmaj, Duško Radović, Ršum i mnogi drugi.
Izvor: Laguna
Prva knjiga koju sam zavoleo, u vreme dok još nisam znao da čitam, bila je „Antologija narodnih junačkih pesama“ iz koje mi je baba, kako i dolikuje usmenoj književnosti, čitala pesme o Kraljeviću Marku. U prvom razredu, kad sam već odlično čitao, od baba-tetke sam dobio komplet romana o Tarzanu Edgara Rajsa Barouza, i to je dugo bila moja omiljena knjiga, u deset tomova. Nešto kasnije, u četvrtom razredu, to je bio „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime.
S kojim književnim junakom biste se družili?
S Harijem Poterom. Verujem da bismo delili razne avanture.
Koliko dugo se piše jedna knjiga?
To zavisi od dužine štiva i načina na koji pisac radi. Ponekad to ide brzo, a nekad je potrebno dosta vremena. U svakom slučaju, dobra knjiga se priprema kao sarma. Čak i ako ste brzo bacili na papir ono što ste zamislili, dobro je ostaviti rukopis da se što duže krčka, pa mu se onda vratiti, podgrejati ga, odnosno uraditi drugu i eventualno treću ruku.
Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?
Da, u svom detinjstvu, detinjstvu svoje dece i detinjstvu kao takvom, odnosno u ogromnom zadovoljstvu stvaranja literature za decu, koje mi omogućava da se vratim u to najlepše vreme što brzo prođe, ali zauvek ostane u srcu svakog čoveka, kao nedosanjani san.
Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?
Sve one pisce koji nam pokreću maštu i koji se bave velikim, klasičnim temama, kao što su ljubav, prijateljstvo, porodica, avantura, ljubav prema životinjama i prirodi. To su, pre svega, najslavniji klasici svetske književnosti, ali i mnogi drugi, manje poznati. Kad sam pošao u prvi razred, ja sam već odlično čitao i ćirilicu i latinicu, pa me je učiteljica oslobodila nastave srpskohrvatskog. Za vreme časova maternjeg jezika sedeo sam u zadnjoj klupi i čitao. U učionici smo imali gomilu knjiga iz edicije Plava ptica i ja sam ih do kraja školske godine sve pročitao. Dakle, treba čitati sve. Ipak, izdvojio bih imena kao što su Mark Tven, Henrik Sjenkjevič, Jakob i Vilhelm Grim, Aleksandar Dima, Džek London, Robert Luis Stivenson, Luiza Mej Olkot, Ivana Brlić Mažuranić, Branko Ćopić, Čika Jova Zmaj, Duško Radović, Ršum i mnogi drugi.
Izvor: Laguna
Autor: Vojislav Todorović
