Pisac i dramaturg Miomir Petrović gostovao je u novovaroškoj Biblioteci. Za prvi susret sa Novovarošanima autor je izabrao da predstavi knjigu „Kuća od soli“ koja je ovenčana književnom nagradom „Laza Kostić“. Ovo je, inače, poslednji Petrovićev roman od ukupno petnaestak koliko ih je napisao u poslednjih deceniju i po.

Svojim impresijama o knjizi pisac je prilično zaintrigirao te večeri okupljene ljubitelje pisane reči, posebno one koji preferiraju uzbudljive triler romane sa istorijskom potkom. Autor je na maestralan način sjedinio priču o umetnosti i prikaz istorijskih fragmenata iz perioda uoči Drugog svetskog rata. Glavni junak Arsenije Martinović sredinom tridesetih godina započinje uzbudljivu avanturu po Mediteranu. Ovaj neobičan čovek, Srbin, katolik, Kotoranin i Beograđanin, rimski student filozofije i trgovac umetnina, diplomata i apatrid, erudita, angažovan je na prikupljanju umetničkih dela za buduću kolekciju muzeja kneza Pavla. Tokom svojih aktivnosti, on postaje aktivni svedok turbulentnih istorijskih događaja.

„Reč je o postmodernističkoj igri sa istorijskim činjenicama. 'Kuća od soli' je uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca, ali i nacije, odnosno civilizacije u izuzetnim istorijskim okolnostima. To je tragika glavnog junaka, a ja negde duboko verujem i da je tragika svakog ljudskog bića, pustoća egzistencije kada se nađemo u takvim rubnim, smutnim i neuralgičnim vremenima. Veliko pitanje Arsenija Martinovića pa i mene kao pripovedača jeste – nije li naš život takav, toliko titrav i treperav, da zapravo nismo ni sigurni, ako objektivno gledamo, postojimo li. Svi naši napori, svi ti artefakti briljantne civilizacije vrlo su podložni isparenju, manipulaciji, istorijskoj i političkoj igri u kojoj nestaju kao i egzistencija. Zato je roman namerno 'oksimoronski' izabran. Od blokova soli se ne gradi kuća“, kazao je, između ostalog, Petrović na književnoj večeri u Novoj Varoši.

Suština pisanja je ostaviti trag u vremenu u kojem živiš, smatra pisac. On tvrdi da umetnik mora biti slobodan i neukaljan ma u kakvoj se istorijskoj vrletki obreo. Srpska literatura se uglavnom svađa sa istorijom, dok Petrović, kako kaže, pokušava da objasni kako ostati čovek u nečovečnim vremenima. A ona su uvek slična, sa istim iskušenjima, od Homera do danas. „Pišem romane kako bih odgonetnuo i šta ne bih smeo da uradim kako bih ostao čovek. A i da smirim unutrašnje nemire. Pogotovo saznanje da život, uprkos našoj grčevitoj borbi, najčešće bude osujećen tuđom voljom“, naglasio je pisac.

Petrović aktuelnu ili svevremensku srpsku podelu na Istok i Zapad, u kojoj je knez Pavle tražio pravu meru, posmatra iz nešto drugačije perspektive u odnosu na većinu svojih kolega. „U beogradskim intelektualnim krugovima vlada neko čudno razmišljanje da ukoliko kažete da ste nacionalno svesni, tad ste ozbiljan ludak. Ja sam nezavisan u svakom pogledu, nacionalna svest mi je duboko ukorenjena, ona nije stvar izbora, ja sam pripadnik svog naroda i svoje porodične loze. Primećujem samo da nam zapad na civilizovan način sugeriše da nas neće. Zato bi bilo dobro da u odnosima sa njima prekinemo sa koketiranjem“, smatra Miomir Petrović.

Autor: Rozita Popović
Izvor: DANAS - Sandžak