Marko Vidojković je, kako sâm tvrdi, letovao u Čanju juna 1998, da bi 2001. to svoje predsezonsko crnogorsko iskustvo pretočio u roman, koji je pod nazivom „Pikavci na plaži“ objavljen 2003. godine.

Ne znam u kom je mesecu 2003. roman objavljen, ali ako je bio objavljen do sredine juna, onda se moglo desiti da saznam za njega i da ga ponesem – baš u Čanj, gde sam otišao krajem juna 2003. godine.

Ponovo sam bio u Čanju i godinu dana docnije, ali ni tada nisam znao za Vidojkovićeve „Pikavce“, a verovatno nisam znao ni za njihovog pisca, jer i danas njegovo ime prvenstveno vezujem za „Kandže“ (zar je to čudno?), koje se pojaviše oktobra 2004. i koje u mnogome zaseniše dotadašnja Vidojkovićeva dela, načinivši od njih svojevrsne rane radove, koji se pak, krajnje pogrešno, mogu razumeti i kao početnički – a u njima, zapravo, nema ničeg početničkog, nego je Vidojković već tu bio izgrađen kao pisac.

Ipak, novija izdanja tih ranih radova izvukla su iz senke „Kandži“ prethodne Vidojkovićeve romane, pa su tako i mlađe generacije dobile priliku da se upoznaju sa „Pikavcima na plaži“, koje je Laguna objavila tačno dve decenije nakon što je Vidojković dobio inspiraciju za roman tokom putovanja u Čanj, a petnaest godina nakon prvog izdanja.

Čitajući danas „Pikavce“, ne mogu da se otmem utisku koliko je dobro što 2003. nisam znao za ovaj roman i što sam propustio da Čanj sagledam Vidojkovićevim očima – a nakon skoro dve decenije od mojih putovanja u Čanj, nema opasnosti da mi „Pikavci“ upropaste lepe utiske koje sam otuda u dva navrata poneo i kojima sam se godinama vraćao.

Da li to onda znači da su „Pikavci“ toliko dobar i jak roman čim sam u njima prepoznao toliku opasnost da mi unište čak i ono lepo što sam lično iskusio?

Izgleda da jesu, a znam da u tom uzrastu ne bih umeo da razgraničim Vidojkovićevu fikciju od onoga što sam svojim očima video – pa bi mi se u glavi stvorila neželjena mešavina i vrlo je moguće da bi Vidojkovićev negativan utisak na kraju prevladao, dok bih u sopstvena sećanja i impresije posumnjao, pomislivši pritom kako jedan pisac sigurno bolje od mene zna da li je Čanj dobro ili loše mesto za letovanje i noćni provod, a da sam ja u glavi previše idealizovao to mesto.

Ipak, kad danas čitam „Pikavce“, jasno razgraničavam svoj Čanj od Vidojkovićevog, a možda to i jesu dva Čanja, jer Vidojković je tamo boravio 1998, a ja 2003 – to je, bez preterivanja, i tada delovalo kao dve epohe (u međuvremenu je bio i prelazak u novi milenijum, što je doprinelo još jačem psihološkom razgraničenju sa prethodnom decenijom) – ali ko zna, i da sam „Pikavce“ uzeo u ruke 2003. ili 2004, možda bi mi opet izgledalo da Vidojković piše o nekom drevnom Čanju, iz prošlog veka (u stvari, i jeste iz prošlog veka!), iz Slobinog vremena (a 2003. je Slobino vreme već izgledalo kao daleka prošlost).

Roman „Pikavci na plaži“ upravo i jeste jedna otrgnuta slika iz svakodnevnog života mladih ljudi u Beogradu, pa i u Jugoslaviji (da, da, i tada se zemlja još zvala Jugoslavija!) na samom kraju dvadesetog stoleća, pa stoga ova knjiga i podseća na nasumični isečak iz dnevnika, jer iako je za centralni događaj uzeto letovanje prepuno gorkih utisaka i neželjenih sećanja, čini se da događaji iz prologa i epiloga nemaju ni početak ni kraj, a zapravo i nemaju – život je postojao i pre „Pikavaca“, a postojaće i nakon njih, ali da nije tu i tamo nekog pikavca na tlu nesagledive plaže, kako bismo znali da je neko na njoj uopšte boravio?

Ko mnogo jede, mnogo i sere – kaže Vidojković na jednom mestu u romanu.

Pa ako sam ovde i previše srao, to samo znači da sam se dobro najeo „Pikavaca na plaži“, koji su me nakon toliko godina podsetili da Čanj uopšte postoji, da je postojao i pre nego što sam tamo odlazio, da je postojao i pre nego što je Vidojković odlazio – ali da pikavaca koje smo tada zaticali odavno nema.

Autor: Dušan Milijić